Ako bi se Vučić okrenuo ka NATO, da li bi to ubrzalo njegov pad sa vlasti?

Ta strategija vlasti deluje rizično, sa krajnjim ishodom koji je krajnje neizvestan. Tokom prethodne decenije, uprkos koracima ka boljoj operativnoj saradnji sa zapadnom vojnom alijansom, njegov režim je uložio veliki napor da se u javnom mnjenju Srbije ne samo održi već i produbi slika NATO kao neprijatelja, kažu sagovornici Danasa komentarišući mogućnost da predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, u razgovorima sa stranim zvaničnicima daje signale da Srbija u perspektivi postane deo NATO.

Spekulacije o tome da bi manevar u pravcu NATO pomogao Vučiću da ostane na vlasti uz pomoć zapadnih sila podstaklo je pisanje italijanskih medija, da je premijerka Đorđa Meloni nedavno samo par sati boravila u Beogradu da bi s Vučićem razgovarala o ulasku Srbije u NATO.

Vučić to demantuje i navodi da je Srbija vojno neutralna zemlja, da će nastaviti da to čuva.

– Niti sam tražio niti je to ko od mene tražio – da Srbija postane članica NATO. Moja je ideja vojna neutralnost. Napravio sam vojsku snažnu da može da učini vojsku neutralnom – dodao je.

Kako je rekao, „slušao sam to još od 2015. kako vodim Srbiju u NATO, i ništa“.

Osnivač Evroatlantskog saveta Dragan Šormaz za Danas kaže da je priča članstvu Srbije u NATO po ko zna koji put izmišljena tema od strane rusofila u Srbiji.

– Iskorišćena je birokratska najava o poseti Srbiji iz kabineta premijerke Meloni za ponovno širenje bauka NATO-a u javnom prostoru. Sa Vučićem niko ne razgovara o konkretnom članstvu Srbije u NATO. Možda se u razgovorima, tu i tamo, napomene da bi za nas to bilo najbolje, ali ništa više od toga. Vučić, sigurno, ne nudi članstvo u NATO kako bi dobio garanciju za ostanak na vlasti – ističe on i navodi dva razloga.

Prvi je, kaže, taj što bi takva odluka, posle politike vojne neutralnosti i jakog narativa u javnosti, samo ubrzala njegov pad.

Drugi razlog je taj što Srbija neće dobiti saglasnost većine država članica.

– Dok ne uvede sankcije Rusiji, dok ne završi dijalog sa Kosovom (a tada bi i Kosovo dobilo prostor za članstvo), dok ne pomogne da se reši pitanje Dodika i funkcionalne države Bosne i Hercegovine… i dok se Srbija ne demokratizuje. Dakle, taj manevar od strane Vučića ne bi njemu ništa pomogao. Ponavljam, ova tema je ruski pritisak na njega i nastavak anti-NATO kampanje u Srbiji – ukazuje on.

Slično misli i Filip Ejdus, profesor Fakulteta političkih nauka.

On za Danas kaže da je tokom prethodne decenije, uprkos koracima ka boljoj operativnoj saradnji sa zapadnom vojnom alijansom, režim Aleksandra Vučića uložio veliki napor da se u javnom mnjenju Srbije ne samo održi već i produbi slika NATO kao neprijatelja Srbije.

– Korak ka članstvu bi zahtevao totalni zaokret u anti-zapadnoj retorici i napuštanje politike balansiranja, i trenutno nema nikakvih indicija da se o tome ozbiljno razmišlja – navodi.

I konstatuje da promena politike vojne neutralnosti zahteva izjašnjavanje na referendumu i režimu koji je već izgubio podršku javnosti najmanje od svega treba još i ova tema.

– Sa druge strane, po svemu sudeći režim Aleksandra Vučića trenutno pokušava da unapređenjem konkretne saradnje, igrajući posebno na kartu desnih populista koji su na vlasti u mnogim zemljama Zapada, kupi njihovu nezainteresovanost za dalje gušenje demokratije u Srbiji – smatra Ejdus.

Dok Predrag Petrović, direktor istraživanja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, skreće pažnju na to da je malo verovatno da će Moskva pasivno posmatrati Vučićevo zbližavanje sa NATO-om.

– Ta strategija vlasti deluje rizično, sa krajnjim ishodom koji je krajnje neizvestan. Pre svega, biračko telo SNS-a u značajnoj meri je proruski orijentisano, što je rezultat višegodišnje strategije same stranke koja je kroz svoje medije uporno plasirala snažne proruske i proputinovske poruke – pojašnjava on za Danas.

On podseća da je Kremlj nedavno već slao poruke nezadovoljstva zbog mogućeg odlučnijeg okretanja Srbije ka Zapadu, od iznenadne kritike zbog prodaje srpske municije Ukrajini (iako ona traje već duže vreme), do odsustva etiketiranja protesta u Srbiji kao „obojenih revolucija“.

– Malo je verovatno da će Moskva pasivno posmatrati Vučićevo zbližavanje sa NATO-om, posebno imajući u vidu snažno prorusko javno mnjenje u Srbiji, prisutno i među pristalicama vlasti i u delu opozicije – kaže on.

Prema njegovim rečima, ostaje i ključno pitanje – da li je slanje signala u ovom trenutku dovoljno za Zapad?

– Vučićev režim poznat je po tzv. „politici vrdanja“, kojom se predsednik lično često hvalio. U ovoj fazi, Zapad verovatno očekuje mnogo konkretnije poteze od pukog odašiljanja signala – zaključuje on.

Podsetimo, Srbija od 2006. sarađuje s NATO preko programa Partnerstvo za mir, koji predstavlja bilateralnu saradnju između NATO i pojedinačnih država partnera.