Foto: Milos Tesic / ATAImagesMislim da se u priči o Đuri Macutu i njegovoj neobičnoj političkoj karijeri možda najbolje i veoma plastično odslikava način Vučićeve vladavine nad Srbijom. To je sistem bez sistema, u kom sve diše i funkcioniše (ili, bolje reći, ne funkcioniše) u ritmu volje, tačnije, hira sve nervoznijeg i sve neračunljivijeg apsolutnog gospodara.
Drugim rečima, ne zna se da li je veći apsurd bilo Macutovo postavljenje za premijera, ili pak njegovo aktuelno skrajnjivanje i totalna marginalizacija, čime se, i jednim i drugim, ponovo izvrgava ruglu najviša politička funkcija u državi. On je stavljen na čelo vlade u trenutku najveće krize i najvećeg iskušenja od dolaska naprednjačke vlasti, u cilju kupovine vremena i sa praktično jednim jedinim zadatkom da kako-tako amortizuje i otupi talas studentskih protesta i građanske pobune.
Politički anoniman, tih i neharizmatičan, Macut je za tu „anestetizirajuću“ svrhu, kao i za predstojeće pregovore sa rektorom i profesorima, bio mnogo pogodniji od SNS barona, opterećenih različitim aferama i repovima (mada je tik pred sam izbor i njemu lansirana afera sa stanom, čisto da se ne uznese i ne uzleti previše). Pomalo paradoksalno, on u tom smislu jeste poslužio svrsi svog izbora, ali je nastao tj. ostao problem što sada ni Vučić ni SNS ne znaju tačno šta bi dalje sa njim, a čini se da ne zna ni on sam šta bi sa sobom.
Da bude „nova“ Ana Brnabić verovatno ipak neće hteti (i da Vučića javno zove „šefe“), a čak i kada bi hteo, Ana može biti samo jedna. A plus su tu i Vučević i Gašić sa svojim ambicijama.
*Autor Đorđe Vukadinović, preuzeto sa NSPM
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
