Faktorija ima bezlične, sive zgrade pored glavnog puta i ne liči na nešto previše opasno. Opasan je samo nedostatak nade koji je zavladao među njenim stanovnicima; mladi tumaraju ceo dan po ulicama i kafanama. Mladi parovi prelaze put i sede na obali Dvine, koja je ovde veoma široka. Preko puta, među borovima, na levoj strani Dvine, vidi se crni dim koji izlazi iz visokih dimnjaka fabrike papira u Novodvinsku. Sunce se spušta ka zapadu i čim dodirne horizont ponovo se diže. Za te mlade, kao i za celu Rusiju, kao i za sve bivše socijalističke države, dan traje duže od veka.

Novodvinsk je udaljen samo dvadeset kilometara od Arhangeljska. Autoput prolazi kroz šumu presecajući je i grad se pojavljuje iznenada, pod tmurnim i crnim nebom. Dešava se ponekad, leti, da oblaci stižu sa severa ili sa zapada i izgledaju kao da ih je slikao Van Gog. Ostaju nad morem, u daljini, gde ispuste kišu ali nikako da stignu do ušća i do kopna. Novodvinsk je industrijski grad i živi zahvaljujući svojoj fabrici za obradu papira i drveta, koja je preživela kraj sovjetske ere i oko koje se vrti privreda celog grada: skoro celokupna proizvodnja toaletnog papira današnje Rusije potiče sa ovog mesta. Miris rastvarača, koji podseća na sirće, širi se svuda po gradu i postaje nepodnošljiv blizu same fabrike, na obali reke. Zgrada fabrike liči na veliku kutiju sa plavim i žutim zidovima. Jedna elektronska tabla na prednjoj fasadi informiše svaki dan o količini proizvedenog papira – moderna verzija sovjetske propagande o veličanstvenoj industrijalizaciji. Oko fabrike nema nikoga, sem komaraca koji napadaju svakog ko se usudi da se šeta u okolini reke i šume. Fabrika je za Novodvinsk u isto vreme i spas i prokletstvo. Životna sredina je izuzetno zagađena a lokalni i federalni autoriteti ne mare previše za zdravlje ljudi koji žive u njenoj blizini. Grad nema istorijsko jezgro pošto je osnovan tek 1936. godine pod imenom Vorošilovski. Sovjetske vlasti su ga preimenovale u Pervomajski a tek pre 40 godina grad je dobio današnje ime. Nema velikih razlika između centra i periferije: svuda su stare zgrade i „hruščovke“. Neke devojke se šetaju po glavnoj ulici, gde se nalaze neki kafići, ali mladi stanovnici više vole da traže provod u Arhangeljsku. Od 1989. godine do danas Novodvinsk je izgubio skoro četvrtinu svog stanovništva. Sada ih ima oko 40.000. Iako nije teško naći posao i iako grad nudi dobro tehničko obrazovanje, pošto je Univerzitet u Arhangeljsku preselio ovde neke odseke, ljudi emigriraju. Zagađenost, teškoće vezane za klimatske uslove, nedostatak kulturnih događaja, teraju naročito mlade da se presele u Moskvu. Kreću putem koji vodi do Arhangeljska, okrećući leđa Dvini i gradu. Retko se vraćaju, a još ređe žale što su otišli.