„Bo-bo“ i beskućnici

Nedelja. Lep, tih, topao januarski dan. Kao da je kraj aprila, početak maja. Puno šetača na, obasjanoj suncem, Engleskoj promenadi. Na strani duž mora ležerno obučeni muškarci u košuljama, žene obnaženih ramena. Deca, ali i odrasli na rolerima. Rezervisanom stazom promiču biciklisti. Na plažama razgolićeni dokoličari se sunčaju. Retki su zagazili u more do kolena, ima čak i nekoliko kupača. Jedrilica raširenih jedara se jedva kreće, poneki motorni čamac prođe zalivom. U zaleđini Alpi prekriveni snegom. Neki provode vikend na snegu, skijajući se na obližnjoj Izoli 2000. Na strani Promenade, suprotnoj od mora, kao i na nedalekom trgu Saleja, na terasama kafića i restorana svi stolovi su zauzeti. A onda, u centru Engleske promenade, naspram elitnog hotela Meridijen, na plaži razapeti šatori za tridesetak beskućnika. Donedavno nepoznata organizacija „Deca Don Kihota“ postavivši šatore za beskućnike na centralnim mestima u Francuskoj uspela je da problem beskućnika stavi u žižu interesovanja javnosti, da im budu stalno pred očima. U medijima su to prve vesti. Francuska vlada obećava da će svima obezbediti krov nad glavom, dok šetači, prolaznici, gosti iz restorana, posle prijatnog ručka, prošetavši Promenadom prilažu sitniš u korpu za pomoć beskućnicima.
I do ove godine ovaj problem je svake zime zaokupljao pažnju javnosti. Sedamdesetih, našavši se u Parizu, večerao sam sa prijateljima. Bila je izuzetno oštra zima, neuporedivo hladnija od ovogodišnje. Metro je, zbog toga, ostavio nekoliko stanica otvorenim preko noći, kako bi se skitnice bez krova sklonile u podzemlje od hladnoće. Tada su Parižani, i moji prijatelji, posle lagodnih večeri provedenih u restoranima, razgovora o jelima i vinima, diskusija koja je berba bolja, koje vino ide uz određeno jelo… vraćajući se kući nalazili beskućnike koji su se, sklupčani grejali na rešetkama ventilacije metroa, i prevozili ih do određenih metro stanica. Smatrali su taj gest svojim izuzetno humanim delom. Nekako u to doba je nastao u Francuskoj i izraz „bo-bo“, skraćen od boem – građanin (bourgeois). Označava člana srednje građanske klase, hedonistu po pravilu, koji želi da se izdvoji iz svoje sredine, najčešće levičarenjem, kako bi stvorio humanu sliku o sebi, a da pri tome ne ugrozi svoj položaj. Znam već šta mislite: većina je (pomalo) bo-bo.
Kako su se osećale skitnice ne znam. Ali krajem osamdesetih, početkom devedesetih, kada smo ustajali protiv srpskog diktatora u jednu stranku stiglo je pismo iz Francuske. Grupa Francuza je pisala da se sastaju četvrtkom u nekom restoranu, da bi želeli da pomognu opoziciji u Srbiji. Pomislio sam, dok nas prebijaju oni krkaju, „filozofiraju“, pomažu beskućnicima ili opozicionarima u Srbiji, svejedno. Veruju da čine dobro delo. Nije im odgovoreno. Pomoć je izostala. Ni danas mi nije žao. Dok su „Deca Don Kihota“ skupljali sitninu od prolaznika, nekoliko beskućnika, bez šatora, bez pomoći bilo koje organizacije, spavalo je kao i svakog dana u prolazu koji povezuje Englesku promenadu i Trg Saleja.
Gorki redovi? Ne smatram da svi treba da budu „majke Tereze“! Neki od beskućnika će, ipak, biti smešteni. Već je nekolicina u Parizu dobila smeštaj!