Bolnička psihijatrija u Srbiji najstarija u regionu

– Skupu je prisustvovalo više od 500 medicinskih radnika, od kojih je nekoliko na čelu evropskih psihijatrijskih organizacija. Kongres smo sazvali iskoristivši ovaj jubilej najstarije bolničke prakse kod nas i u regionu, s ciljem da ovo bude prvo u nizu budućih okupljanja psihijatara iz cele Evrope, priča za Danas Milutin Nenadović, direktor Specijalne bolnice „Dr Laza Lazarević“ i predsednik Organizacionog odbora Kongresa.

– Prvo plenarno predavanje sam održao ja na temu razvoja bolničke psihijatrije, uopšteno i kod nas. Psihijatrijska bolnica nema tako veliku starost, smatra se da je u Valensiji 1409. otvorena prva bolnica za duševne bolesnike, ali to nije ni sličilo onome što je knjaz Mihajlo ustrojio za „s uma sišavše“ 1861. godine. Potom je govorio Norman Stratorius, predsednik Međunarodnog udruženja za promociju programa za mentalno zdravlje, pri Svetskom medicinskom udruženju i on je održao predavanje na temu kvalitet života u psihijatriji, primarno psihijatrijskih bolesnika, ali i nas zaposlenih u psihijatriji. Georgio Hristodulo, profesor na Atinskom medicinskom fakultetu i predsednik Helenskog psihijatrijskog udruženja i predsednik Svetskog psihijatrijskog udruženja za mentalno zdravlje, govorio je na temu Etike u psihijatriji, od Hipokrata do savremenog doba, jer zanimljivo je da etički komitet pri pododboru Svetske zdravstvene organizacije za psihijatriju ne postoji, iz psihijatrije se regrutuju profesori, edukatori iz medicinske etike, a psihijatrija nema etiku. Čak ni Američko lekarsko udruženje psihijatara nema definisane etičke stavove u ovoj oblasti, a sve druge medicinske oblasti imaju. I to je jedan paradoks, naglašava Nenadović.

Koje su još teme dominirale?

– Predavanje je održala i naš jedini akademik u psihijatriji Dušica Lečić Toševska na temu Klasifikacionih sistema, uglavnom poremećaja ličnosti, gde je ona svetski ekspert. Naime, ona je u 13-članoj svetskoj grupi za promenu klasifikacije u psihijatriji, koja se događa sledeće godine. Tomas Kalert, šef katedre za psihijatriju u Drezdenu i šef je odeljenja psihijatrijske bolnice u Lajpcigu, govorio na temu prisline hospitalizacije i prisilnih oblika lečenja duševnih bolesnika. I na kraju, Slavica Đukić Dejanović održala je predavanje ne kao predsednica parlamenta, već kao respektivan profesor psihijatrije u Srbiji, sa kragujevačkog fakulteta, na temu savremene psihofarmako terapije sa posebnim osvrtom na aktuelno stanje, jer činjenica je da od recimo 100 dinara datih za lekove i razne oblasti, psihijatriji pripadne 1,8 odsto, odnosno 1,8 dinara, što je ponižavajuće i jako nisko, a posledica je da mi onda lečimo bolesnike sa lekovima koji su već davno prevaziđeni.

Koliko pacijenata se hospitalizuje u Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“?

– U bolnici „Dr Laza Lazarević“ prošle godine je bilo 3.150 novoprimljenih bolesnika, a svaki dan je bilo oko 450 pacijenata. Znači, između 15.000 i 16.000 pacijenata je svake godine u ovoj ustanovi, a za lekove je potrošeno 25 miliona dinara, što je manje od 200 dinara dnevno. Mi pacijentima ne uskraćujemo lekove i to mogu da potvrde svi lekari u bolnici, ali su to lekovi koji imaju nisku cenu. Primera radi, atipični antipsihotik risperidon je već petnaestak godina prisutan u svetu, a kod nas poslednjih pet-šest, a bolnica „Dr Laza Lazarević“ ima najviše uključenih pacijenata na risperidon i to 82 pacijenta tokom prošle godine, i oni su potrošili 27 miliona dinara. Prema tome, samo 82 pacijenta su skuplja u lečenju. Zemlje u okruženju mnogo više izdvajaju na psihijatrijsko lečenje, a ovaj atipični antipsihotik u davanju ima prednosti nad tipičnim koje mi dajemo. Poređenja radi, u Hrvatskoj na psihijatrijske bolesnike od ukupnih sto dinara, odlazi osam, dok kod nas 1,8. Nisu Hrvati tipični u regionu, ali bi se mogli meriti sa njima.

Ministar zdravlja Zoran Stanković izjavio je nedavno da je stanje u bolničkoj psihijatriji alarmantno. Sa kojim se to problemima suočava bolnička psihijatrija u Srbiji danas?

– Nije problem Srbije u kadrovskom kvalitetu, već u novcu. Ministar zdravlja Zoran Stanković je nakon sastanka sa direktorima specijalnih bolnica kojih u Srbiji ima pet – Toponica, Vršac, Kovilj, Novi Kneževac i bolnica „Dr Laza Lazarević“ sa sektorom Padinska skela, koja ima 400 postelja izašao u javnost i predočio probleme. Naime, on je posetio Padinsku skelu, paviljone koji su dati na korišćenje duševno poremećenima 1964. i koji od tada praktično nisu renovirani i do danas su minimalno održavani. Da bi naša bolnica imala kvalitet svetskih psihijatrijskih ustanova, potrebno je uložiti minimum 200 miliona evra. Takođe, stigmatizacija je suština problema u psihijatriji. Nažalost, ne samo u Srbiji, nego u tradiciji kompletne Evrope, ali i Amerike i Australije duševni bolesnik je stigmatizovan, a kod nas i folklorno odbačen. Majka se odriče sina ili ćerke i zanemaruje ih kada duševno obole. Zajednica takođe stigmatizuje ovu kategoriju bolesti i to je tragično.

Koliko je društvo u Srbiji edukovano kada je u pitanju odnos prema duševnim bolesnicima?

– Društvo na duševne bolesnike reaguje stigmatizacijom, izdvajanjem, neprihvatanjem duševne bolesti kao da je ona poruga, kao da je sramno biti duševno bolestan. Ljudi ne shvataju da duševna bolest nije ništa manje sramna od recimo kamena u žuči. Usudio bi kao naučnik iz oblasti neuro nauka da kažem bi za mene bilo sramnije da imam kamen u žuči, jer to znači da nisam vodio računa o svom zdravlju i da se nisam kvalitetno hranio.

Koliko u Srbiji ima osoba sa teškim duševnim oboljenjima i koliko njih je smešteno u odgovarajuće institucije?

– Takva precizna statistika ne postoji kod nas, kao ni u svetu. Razlog tome jeste neujednačenost dijagnostike, kako kod samih lekara, tako i od kriterijuma u raznim državama. U evropskoj praksi operiše se sa procenom da na 1.000 ljudi postoje tri osobe sa šizofrenim, sumanutim i paranoidnim psihozama, koje su najozbiljniji oblici duševnih oboljenja. Takav broj je primenjiv i na Srbiju. Takođe, lekari u ovoj oblasti moraju biti izuzetno oprezni kada postavljaju dijagnozu. Radi se o sumanutim psihozama i šizofrenim bolestima koje su hronične i neizlečive, pa je razlog u tome što postoji opasnost od etiketiranja, posebno u sredinama poput naše.

Da li u Srbiji ima dovoljno kapaciteta za smeštaj duševno obolelih?

– Srbija ima bolničke kapacitete od 4.500 kreveta i smatram da je to dovoljan broj postelja, ali iz konteksta psihijatrijskih tretmana i lečenja treba izdvojiti geronto psihijatrijske probleme, jer to nisu pase duševni bolesnici, već ljudi koji su stariji od 80 godina i imaju pravo da budu i senilni i dementni. Prema tome Srbija bi morala da povede kampanju da ukoliko bude snage i moći vlade geronto psihijatrija izađe iz okvira naučne psihijatrije i bolničke kliničke psihijatrije i da postane više briga zajednice, a psihijatrijska struka će naravno biti na pomoći.

Spor povodom Doktorove kule

U kojoj fazi je spor između opštine Savski venac i bolnice „Dr Laza Lazarević“ vezan za Doktorovu kulu?

U Doktorovoj kuli, smeštenoj pored bolnice „Dr Laza Lazarević“, 130 godina lečeni su duševni bolesnici, a do 1989. godine u njoj je bila i uprava same bolnice. Namenu ovog zdanja, sagrađenog 1824. godine, kako objašnjavaju u bolnici, odredio je Mihailo Obrenović 1861. godine kada ju je poklonio za „Dom za s uma sišavše“, zajedno sa placem od šest hektara. Prema tome ovo zdanje ne može da postane roditeljska kuća kako je prvobitno planirano.