Da vidam Ohrid, Struga da vidam…

Struga se kao školjka otvorila ispred jedinstvene lepote Ohridskog jezera. Jednostavne čamce ohridskih ribara skrivaju trska i šaš. Ispod malog drvenog mosta u sred grada iz Ohridskog jezera ističe Crni Drim koji teče kroz neveliku, urednu i slikovitu varošicu, prepunu spomenika svetskim pesnicima.

Setim se čuvene scene iz filma „Dečko koji obećava“ i pamtim da se baš u toj sceni vrti ploča Bulata Okudžave. Ovde u Strugi on je pevao: „Večna urota za svet malenog orkestra od nade, kojem je ljubav dirigent“. Bila je 1967. godina. U drugom omiljenom mi filmu „Četiri venčanja i sahrana“ u kapeli, pred odrom prijatelja i ljubavnika, odjekuju stihovi koje je napisao Amerikanac Vistan Hju Odn. „Zaustavite satove, kontakte s javnošću, ućutite klavire, doboše, tiše i otvorite kovčeg, vreme je da se plače…“. Taj „pogrebni bluz“ možda je pisao 1971. godine dok je tuga duše s jezera stizala u jedinstvenom makedonskom ritmu. Ili je to bio čudesni Pablo Neruda, jer je on napisao da „voda ide mokrim ulicama“ dok je te letnje večeri u Strugi kišilo iznenada.

Euđenio Montale Strugu je video ne kao školjku već kao sipu i nije znao „kako iznurena odoleva u ovom jezeru ravnodušja“. Nikita Stanesku je kraj Crnog Drima bio sasvim siguran tog leta 1982. da će „jedino moj život doista umreti za mene jednom“. A onda je zbog „Zova jezera“ došao Andrej Voznesenski, taj čudesni pesnik, i dobacio u prolazu:“O, moj Sartre, sve će da se satre“ jer „ne znam kako drugi, ali ja osećam žestoku nostalgiju ne za onim što je prošlo, već za onim što sada jeste“.

Preduhitrio je „Urlik“ što ga posla Alen Ginzberg koga Ohridsko jezero podseti na ono u Mičigenu gde je kriknuo „Zašto je bog ljubav, Džek“? Tedeuš Ruževič mu je dobacio s druge drimske obale:“Krik se ne mora učiti, a ćutanje dolazi posle krika kao smrt posle jurnjave života“. Samo je Josif Brodski svuda oko sebe video „gole, gladne glagole što se rađaju nekoliko spratova ispod svetskog optimizma, iako u svakom od nas Bog“.

Ted Hjuz je, pak, video da se „bog zgađen nad čovekom okrenuo ka nebu, a čovek zgrađen bogom tad se okrenuo Evi“. I tu, u Strugi, na terasi male kafane, kao da se sve vraća na početak, Maku Dizdaru, prvom pesniku koji je dobio „Zlatni venac“ Struških večeri poezije. „Ima jedna modra rijeka. Valja nama preko rijeke“.