„Asistentkinja sa Filozofskog fakulteta dobila otkaz. Radna knjižica joj poslata na kućnu adresu.“ Ako ste mislili da je ovo vest iz Brozovih vremena, prevarili ste se. Sasvim je friška. Dr Jasna Šakota-Mimica nedavno je u brozovskom maniru najurena sa fakulteta.

Zbivanja u akademskom svetu izvan su kruga mojih interesovanja, ali vredi se malo pozabaviti tim svetom za koji se, onako blanko, bez rezerve, veruje da je upristojen i privržen demokratskim vrednostima. Elem, koliko se zna, kalvarija gospođe Šakota-Mimica počela je njenim protivljenjem da, zbog nekompetentnosti, predmet Istorija filozofije II preuzme pop Vladan Perišić. Takav atak na Carstvo nebesko nije mogao proći nekažnjeno. Pop Perišić, neki Arsenijević i sveštenik Kojen (heb. kohen-sveštenik) pišu nekakav izveštaj i odbacuju asistentkinjinu doktorsku disertaciju naslovljenu „Dekartovo shvatanje telesnog.“ Šakota-Mimica prijavljuje doktorat na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu; tamo ga prihvataju. Ali ne lezi vraže, gorepomenuta akademska sveštena lica potežu u Novi Sad i vrše – na sreću neuspele – pritiske da se asistentkinjina doktorska teza i tu odbaci.

Sada se već naslućuju obrisi priče. Za razliku od Tadića i njegove vesele družine koju, osim sporta, razonode i spektakularnih beznačajnosti, ništa drugo ne interesuje, doktor Koštunica je imao viziju. Polovini te vizije – uviđanju da Filozofski fakultet obrazuje buduću intelektualnu i političu elitu – nema se ništa prebaciti. Drugoj polovini, Koštuničinoj nameri da – uz pomoć odanih kadrova – zasnuje čisto srpsku metafiziku, filozofiju i soicologiju, ima se prigovoriti puno toga. Pa tako, zahvaljujući potuljenom Koštuničinom kadriranju, na Filozofskom fakultetu počinje uspon svakovrsnog opskurantizma i diletantizma. Slobodan „Ruho“ Antonić, na primer, čije su glavne naučne zasluge prevođenje Koštuničinih tikova i grimasa na loš srpski i proliferacija mračnjačkih srbokomunističkih kolumni, prekonoć postaje šef katedre za sociologiju. Tu se negde mota i Đorđe Vukadinović, magistar, ideolog i propagator „demokratije“ i malograđanske zatucanosti koju, dosta uspešno, prodaje kao prosvećeni konzervativizam. Kad svemu tome dodamo da je popečitelj prosveštenija ugledni kadar počivšeg Slobodana Miloševića, onda – što bi rekao drug Tito – ne preostaje ništa drugo nego da sa optimizmom gledamo na razvoj naše zemlje.

Demokratska stranka, do grla potonula u pragmatizam i populizam, na dobrom je putu da izgubi i poslednje ostatke identiteta, a u njoj je sve manje (ako ih uopšte ima) ljudi koji uviđaju da država nije samo kontrola nad finansijama i aparatom sile, nego – mnogo više od toga – promišljanje budućnosti i njeno postupno uobličavanje u vremenu sadašnjem. Ipak, još valjda ima u toj stranci onih koji bi možda mogli da predvide trajektoriju i posledice diletantskih i mračnjačkih profesura na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Antonić je, borben kakvim ga je Bog dao, onomad u NSPM-u najavio nekakvu borbu „patriotskih snaga“, a ima na tom sajtu i tekstova koji proriču „ideološki terorizam“. On je de facto već među nama. Država ga obilato potpomaže. Samo čekamo dan kada će „patriotski intelektualci“ početi da pucaju i postavljaju bombe.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari