Rođen sam u Kragujevcu 31. decembra 1969. godine, ujutru, pošto je, tvrdio je moj otac, majka požurila da bi stigla na doček Nove godine. Kasnije su mi pričali da je jedna od prizvanih baba-stručnjaka izjavila: „Ovo dete je nešto ujelo!”. Ostala mi je slika venca babljih lica oivičenih crnim maramama dok oskorušno skupljenim ustima mrmljaju.
Prve tri godine sam sa majkom, ocem i starijom sestrom Gocom živeo u soliteru „Be” u ulici Borisa Kidriča, danas Nikole Pašića. Od treće godine života išao sam u prodavnicu „Srbija” da kupujem hleb, mleko u kesi, jogurt u piramidi, a u trafici cigarete „El De” sa znakom pitanja i novine „Ekspres Politika”. Robna kuća „Beograđanka” je tek počela da se gradi. Moja sestra je spavala sa majkom, a ja u drugoj sobi u kojoj je povremeno spavao moj otac, češće opravdano odsutan zbog uzgajanja socijalnih veština u kafanskom ambijentu. Čuvao me je televizor čije su slike počele su da me proganjaju.
***
Kuća mog dede, majčinog oca, je bila na mestu rastuće robne kuće i on je dobio stan u istoj ulici. Zbog selidbe zadržala su mi se rana sećanja, mi smo prešli u novi dedin, a deda i baba u naš stari stan, koji je posle njihove smrti otac vratio gradu.
***
Krenuo sam u školu „Radoje Domanović”. Potukao sam se par puta, a jednu devojčicu sam sapleo i u padu je izgubila dva prednja gornja sekutića. Plakala je ona, plakala moja majka, njen otac, dobri učitelj, a meni se nešto nije dalo iako sam se trudio. Iza leđa sam držao strip „Sekira-sablja” u kome je Zagor trebao da se naplati samurajima koji su ga ponizili u prethodnoj epizodi. Kada mi je vlasnik stripa, Kisi, izvukao isti jer je morao da pođe, suza mi se skotrljala. Ipak, trudio sam se da budem dobar đak i pionir, da ne brukam roditelje, da ne budem gori od sestre, a posebno zbog Tita.
***
Tito je imao zgodan nadimak. Prve reči koje su deca izgovarala bile su: mama, tata, Tito, baka, deka, ne obavezno tim redom. Tito je pobedio Nemce, Italijane, Bugare, domaće izdajnike, orke, stormtrupere i zombije, zatim načinio državu u kojoj niko nije ni o čemu brinuo. O svemu je brinuo Tito. U prvom razredu osnovne pobedio sam na takmičenju „Tito-Revolucija-Mir”. Otac me je budio u cik zore da me preslišava kada je bilo zasedanje u Stolicama i slično. Ja sam mislio da su partizani bili siromašni, pa nisu imali fotelje, ali stolica je bilo.
***
Tita sam video uživo. Došao je u Kragujevac 2. oktobra 1978. godine. Ispred zgrade opštine stariji đaci su svojim telima ispisivali velikim slovima: „Tito, Tito, mi te volimo”. Mi, najmlađi pioniri, smo bili u belim košuljama, sa crvenom maramom oko vrata i plavom kapom sa zvezdom. Imali smo zastavice republika, partije, države, kako se kome zalomilo. Zadatak je bio da na znak milicajca počnemo da mašemo i pogledom pratimo automobil koji je u sebi nosio Tita sve dok drugi milicajac ne bi dao znak da prestanemo, a onda bi talas mašućih simbola preuzeli naredni pioniri.
***
Ali, kada je Titova limuzina naišla, puštena je gomila golubova i puno crvenih balona. Baloni, za razliku od golubova, nisu vršili nuždu u letu. Zasula nas je kiša izmeta i ja sam se zabrinuo za Tita, jer se on nalazio u automobilu bez krova. Mislim da je Tito ipak dobro prošao, ali kada sam se vratio u stan tu sam zatekao svoju uzrujanu sestru. Ona je, kao jedan od najboljih đaka, imala privilegiju da Tita dočeka u holu Skupštine.
Jedna pionirka je bila počastvovana ulogom da Titu preda buket cveća, ali Tito je iznervirano, verovatno zbog golubova, prošao pored nje ne uzevši buket. Ona je posle toga stajala kao zaleđena, a onda je počela da plače. Posle 25 godina ovu priču sam ispričao u srednjoj školi „Kralj Petar Prvi” u Topoli. Nastavnica likovnog vaspitanja je isijavanjem privukla pažnju na sebe i rekla: „To sam bila ja”.
***
Na dan Titove smrti porodično smo se zakekečili u bašti hotela „Šumarice”, omiljenog kragujevačkog pojilišta i hranilišta smeštenog usred masovnih grobnica. Moj otac je iznenada počeo da plače. Mi ostali smo bili zabezeknuti. Par minuta kasnije prišao nam je konobar i rekao: „Umro je drug Tito”. Majka i sestra su u mah počele oktavu i tercu očevom plaču, ali meni se nije dalo iako sam se trudio.
Nekih deset godina sam verovao da su komunisti, uključujući i mog oca, bili mentalno povezani sa Titom, pa je zato moj otac znao pre svih da je vođ preminuo. Sa dvadesetak godina morao sam da ga upitam da mi to objasni. Pogledao me je čudno i rekao: „Zastava se spustila na pola koplja”.
***
Bio sam sa podmlatkom rukometnog kluba „Radnički” u kragujevačkom letovalištu u Gradcu, na moru, 1983. godine. Jedne večeri sam kupio magazin „Spunk” br. 14. U njemu je bio strip „Senka”, autora Ričarda Korbena, rađen na osnovu pripovetke Edgara Alana Poa. Opseo me je. Nisam mogao da zaspim. Sutradan sam izbačen iz prvog tima. Iščitao sam Poa. Spojio u glavi sa Kormanovim filmovima. Ljubav prema starim hororima učiniće kasnije sudiju Nenada Bakovićamojim najboljim drugom.
Kada sam posle nekoliko godina dobio kasetu sa raznim pesmama od sina očevog prijatelja iz BG-a, na njoj sam čuo pesmu „Poison Door” od „The Sisters of Mercy”. Na osnovu par rečenica koje sam razumeo zaključio sam da je pesma inspirisana istom pričom. Posle sam gledao film Tonija Skota „Glad za krvlju”, koji počinje legendarnom pesmom Bauhaus-a „Bela Lugosi is Dead” i bio sam „pečen”. Počeo sam da rudarim. Opšte veselje je proključalo kada sam na kraju prvog razreda srednje dobio za odličan uspeh knjigu pesama. Iz inata sam uzeo da je čitam. Bila je to Jejtsova knjiga, a u njoj pesma „Drugi dolazak”. U meni je zavrištalo „da sam odvajkada predosećao dolazak zla”. Hteo sam bend, ali sa kim?
***
Devojka sa crvenim šalom nije uspela da zaustavi tramvaj. Glava Fabijana Šovagovića se kotrlja. Isus je rekao Pilatu: „Dobri čoveče! Svaka vlast je nasilje nad ljudima”. Bulgakov i Petrović. Bio sam ubeđen da je to pank. Bilo je sjajnih pank pesama, ali je bilo teško da se do njih dođe. Tako sam počeo da se družim sa Rašom, pankerom iz Erdoglije, koji mi je snimao pankeraj na kasete. Nisam znao da je moj drug Milorad Mišić bio panker i da je ranije pevao i svirao bas u bendu KBO!. Miki je bio iz ekipe mog komšijebratadruga Stevke, pa je čitava družina krenula na koncerte KBO!-a. A i ja sa njima. Voleli smo to.
***
Kod Mikija sam upoznao Vuju, pevača i gitaristu benda. Počeli smo da se družimo. Svi. Na jednom koncertu su me pozvali da sviram bas u bendu Anti-Cia. Čak su mi i dali bas gitaru. Imali smo par svirki, ali oni su bili nešto mlađi i u vojsku su otišli kada sam se ja vratio. Vuja me je tada pozvao da sviram u bendu „Trula koalicija” čiju sam pesmu „Ja odlazim” obožavao. Prihvatio sam, združio se sa pevačem Skakijem i bubnjarem Bobanom. Prvo smo snimili neke stare pesme (to je izdao lik iz Šapca) a, onda smo 1992. napravili album „Plakao sam kad je pala Sekurutatea”.
***
Neke stvari su radili Skaki i Vuja, neke Skaki i ja, a pesmu „Rodi mi gomilu debila” sam ja napravio i bio pilot Skakiju u pevanju. Iako je sve rađeno po principu „uradi sam“, album je odlično ispao. Kukokraku za omot je dizajnirao naš drug, slikar, Vidan Papić. Posle smo uradili još dva albuma „Pogled u nebo” (1993/94.) i „Ubiće nas promaja” 1998. godine. Vuja je u početku bio moj najbolji prijatelj, gotovo kao brat. Vremenom su stvari počele da se kvare. Nikada mu nisam učinio ništa nažao, što sa njegove strane nije bio slučaj. Na kraju nisam to više mogao da podnesem i napustio sam bend.
***
Znatno kasnije, na Skakijev poziv došao sam u njegov novi bend „Koalicioni sporazum”, gde sam sa zadovoljstvom ukrstio gitaru sa Slobodanom Vukovićem Bilijem („Bjesovi”), a zatim i sa Draganom Arsićem Tiltom (eks „Bjesovi”, „357”).
Iz muzičkog perioda Foto: Privatna arhiva
U bendu „Trula Koalicija” Foto: Privatna arhiva
Sa Neđom Breljkom Foto: Privatna arhiva
***
Srednju školu sam završio u kragujevačkoj Gimnaziji, gde već godinama radim kao nastavnik biologije. Kao učenik imao sam profesore legende: Radoljuba Đurića – Čamija, Miću Milovanovića i Miru Stevanović, Đorđa Paunovića, Dobrila Gačevičća, Srećka Pavićevića… Škola se sad zove Prva kragujevačka gimnazija. Ponosim se time što je na mom mestu radio Stevan Jakovljević, čovek koji je sa baterijom topova prešao srpske puteve Prvog svetskog i na osnovu toga napisao istorijski roman „Srpska trilogija”.
***
Prvih šest meseci u JNA sam proveo u ŠRO Intendantske službe u kasarni „Maršal Tito” u Sarajevu. Od pitomaca akademije koji su preživeli opsadu kasarne saznao sam da je moj komandir voda, kapetan Čikarić Velimir, poginuo dok je prenosio poruke od značaja za odbranu. Ostatak roka sam proveo u Skoplju, u kasarni „Kuzman Josifovski – Pitu”, kao stažista. Posle vojske krenuo sam na molekularnu biologiju i fiziologiju u Beogradu.
***
Počeo je rat u Hrvatskoj i ja sam se našao u njemu. „Pozivnicu” mi je potpisao otac. Vratio sam se iz Beograda da proslavim banku iz botanike i kada sam stigao kući sačekala me je zbunjena porodica. Na kraju je trebalo da ja donesem odluku. Do jutra sam slušao Toma Vejtsa „In the morning I’ll be gone”. I tako. Otišao sam. Ne bih puno o tome, sem…
***
Nekim čudom mi je komanda nad stražom zapadala uvek kada su diverzanti u blizini. Jedne takve noći, posle obilaska straže, uzeo sam neke novine i ugledao tri slike. Znao sam ko je Vuk, imao sam njegovog pristašu u vodu, znao sam ko je Šešelj, znate ono „tompson, zarđale kašike i sl.”, ali, stvarno, do tog trenutka nisam znao ko je Slobodan Milošević, a kamoli šta će taj čova da nam napravi.
***
Kada sam se vratio zapucao sam na fakultet. Tu me je presrela drugarica u ulozi antiratne aktivistkinje sa pitanjem gde sam ja dosad. Rekoh joj da sam išao malo u rat. Sledio je napad: „Celog života si glumio nekog buntovnika, a sada si ispao šrafčić u Miloševićevoj mašini” Iz mene je progovorilo: „Ne! To je zato što volim da pucam u ljude i da ih slušam kako vrište”.
***
Posle rata tumaralo se po žurkama i na jednoj takvoj zarobile su me Natašine oči sa svim mogućim zvezdama u njima. Posle smo se venčali i dobili sina Pavla. Jabuku. Moja supruga je advokat, a sin student farmacije. Porodica je uporište i razlog da se istraje.
***
Na protestu na Đačkom trgu ispred Prve kragujevačke gimnazije koju je pohađao i u kojoj sada predaje Foto: Privatna arhiva
Neđa, Jakob i „Darko Darker” su se pojavili početkom devedesetih. Neđa (Breljak) i ja smo počeli da pravimo pesme pod imenom „Plutonium meine liebe”, ali izgleda da je Neđa i sa Darkom i svojim kumom Pericom u isto vreme počeo da svira. Objavili su tri pesme pod imenom „Sinovi Albrehta”. Imali su bubnjara Nenada Glišovića – Komu. Kasnije im se priključio Jakob koji je svirao bas. Zajedno su snimili pesmu „U bregove gradovi”. I… raspali se.
***
Onda smo Jakob (Nenad Jakovljević) i ja odlučili da napravimo sa dva distorzirana basa oratorijum za Veliki školski čas, pošto se šuškalo da će da bude ukinut, i nazvali to „Slovenska nekropola”. Iz toga je nastao istoimeni bend. Koma je po difoltu seo za bubnjeve, a priključio nam se i nastavnik muzike i ljuti metalac Nikola Zornić sa klavijaturama. Snimili smo album „Anarhotektura”. Ženske prateće vokale su otpevale Bojana i Natalija. U pesmi „Patria leprosorium“ opisao sam kako smo se osećali za Miloševićeve vladavine.
***
Blagodareći Gotik Di Džej-u, Stevanu Mijatoviću Stiviju sa radio „Politike”, uleteli smo u etar i gotik festivale i čak snimili spot za Jakobovu pesmu „Kameni vrtovi”. Moja kompozicija „Mesmerion” je dospela na drugo mesto top-liste radio „Politike” kada je počelo bombardovanje. Posle toga smo snimili obradu pesme „Doždot”, grupe „Mizar” i uz gostujući vokal barda Neđe Rakića Zmaja, pesmu „Kragujevaltz”. I… raspali se.
***
Završio sam molekularnu, magistrirao na Institutu za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo. Mentor mi je bio Dr Đorđe Fira. Tokom rušenja Miloševića bio sam uz svog prijatelja i mentora, jer je tako trebalo. Iz porodičnih razloga vratio sam se u Kragujevac i nisam mogao da nađem posao više od godinu dana. Prvo radno mesto sam dobio u Topoli, menjao trudnu koleginicu. A onda mi je moja bivša razredna, Mira Stevanović Belka, šapnula da će u penziju. Vrata „Prve” su se otvorila.
Kao otac i suprug posvetio sam se porodici. Spustio se na zemlju. Divno je imati dom i porodicu, divno je raditi sa decom. Sve preživele tekstove i kompozicije sam na svom računaru otpevao, odsvirao, snimio, producirao, uz jedinu podršku drugara i bubnjara iz Jagodine Nikole Ilića – Bojadina Strumskog objavio to pod imenom „Kanntilen ante portas”. Tako sam skinuo taj balast.
Majao se i po Nišu sa najboljim drugom sudijom Nenadom Bakovićem Foto: Privatna arhiva
Porodica je uporište i razlog da se istraje, sa sinom Pavlom i suprugom Natašom Foto: Privatna arhiva
***
Ovaj bend je svirao dva puta. Zorke je svirao drugi bas, a na jednom koncertu je gitaru svirao Bojan Otašević, dr umetnosti i profesor na FILUM-u. Sa Bojanom i njegovim ortakom Nikolom Cvetkovićem, kao i sa jednim njihovim kolegom koji je mnogo ličio na Antonija Banderasa sam održao Gothic night, koji se zvao „Veče za vena seče” sredinom devedesetih. Drugi Gothic night sam odidžeisao sada krajem avgusta.
Ali zlo ne miruje. Na starim temeljima nikli su novi zidovi, da robe i razdvajaju. A onda se jedan zid, ali pravi, srušio. U sekundi. Ubio ljude. Građeno je i izgrađeno mnogo, ali kako? Kule su počele da se ruše, lišene armature, naime svog skeleta. Zarade moćnika radi, hranjeni otrovima, lečeni čudnim lekovima, trovani vodom i vazduhom nošenim toksinima iz posvuda ispupelih tuđinskih fabrika, inficirani laboratorijski konstruisanim virusima, počeli smo da udaramo jedni na druge, bez obzira što će deca i jednih i drugih trpeti bahatost moćnika, kancerogene, mutagene, teratogene.
***
Korumpirani svojim platama i drugim zaradama, uplašeni da će da izgube svoje privilegije, u svojoj zaslepljenosti sledbenici crnog maga ne vide da će se i oni naći u paklu koji ovde među nama i oko nas rascvetava svoj novi krug. Nakazno mutirani kanibali nasrću na moj prozor. Da se nahrane mojim mesom, da prodaju moje organe, koji možda nisu više moji. Budim se, padam sa kreveta i udaram o pod. Stvarnost se ne razlikuje mnogo od košmara. Moja mašta nije bila dovoljna da sve ovo predvidi.
O sagovorniku
Dragan Cvetanović Ceja, diplomirani molekularni biolog i fiziolog, magistar bioloških nauka, nastavnik biologije u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji rođen je u Kragujevcu gde je završio Osnovnu školu „Radoje Domanović” i gimnaziju (Vukova diploma) u kojoj danas predaje. Smer eksperimentalna biomedicina završio je u Beogradu sa prosekom (9,43) a postdiplomske studije na smeru „Molekularna biologija i biohemija” sa prosekom (9,71).
Bio je stipendista Instituta za molekularnu biologiju i fiziologiju, Beograd i Zastava „Yugo medika”, kao i stipendista ministarstva za nauku i tehnologiju (saradnja, privredna stipendija).
Foto: Z. S. M.
Svirao je bas gitaru u pank i gotik bendovima: „Trula koalicija”, „Koalicioni sporazum”, „Slovenska nekropola”…
Od 2004, do 2007. godine (kao zamena) bio je profesor biologije u srednjoj školi „Kralj Petar Prvi” u Topoli. Već 17 godina predaje biologiju u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji.
Oženjen je sa suprugom Natašom, pravnicom i imaju sina Pavla, studenta.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Istraživanja pokazuju da mladi mravi koji obole oslobađaju poseban miris kao signal radilicama da ih uklone i time spreče širenje zaraze u koloniji. Zanimljivo je da matice, čini se, nemaju ovaj mehanizam samožrtvovanja.
Klub čitalaca Danasa je zajednica pretplatnika na dnevni list Danas kojima je, pored ekskluzivnog pristupa novinama u PDF formatu veče pre nego što se štampano izdanje nađe na trafikama, dostupna i celokupna arhiva lista onlajn. Članska kartica obezbeđuje i preko 50 popusta naših partnera, kao i pozivnice za naše događaje i akcije.
Foto: Privatna arhiva
