Lepo kažu da Vuk menja dlaku, ali ne i ćud. A da li je to dobro ili loše, zavisi o kom se Vuku radi. U ovom slučaju to je dobro jer je reč o Vuku Draškoviću koji se posle mnogo godina, romanom „Doktor Aron“ vratio literaturi. Umesto da sledi primer bulumente „prvoboraca“ srpskog posrtanja na putu u demokratiju, pa da napiše memoare (a imao bi, bogme, šta da ispriča), Vuk je promenio i dlaku, to jest poetiku; okanuo se istoricističkih tema i latio se pisanja romana u kome, očigledno, nastoji da istraži lavirint večne spisateljske teme – smisao ljudskog postojanja i ljudskih rabota na ovom svetu.
Pročitao sam tek nekoliko nastavaka u Danasu, pa nemam uvid u celinu; konačno – neka o tome svoju reč daju književni kritičari. O drugoj stvari nameravam da pišem. Pre svega o velikoj Vukovoj unutrašnjoj, duhovnoj pobedi. Svojevremeno neprikosnoveni vođa opozicije, „kralj trgova“, uzdizan do neslućenih visina, omražen do još neslućenijih dubina; hapšen, izlagan torturi, oslobađan da bi se ponovo vratio u prve borbene redove; u jednom pokušaju atentata čudom spasava glavu, ali gubi saradnike i prijatelje; u drugom pokušaju doslovno za dlaku preživljava udbin hitac. Sa takvim CV-jem pred Vukom, varanim i od neprijatelja i od prijatelja, logično su se otvarala samo dva puta: 1. put mizantropa, ogočenog ex-političara, čoveka-senke (kakvih smo se nagledali u našoj „stvarnosti“) i 2. put nostalgičnog i džangrizavog čoveka koga je pojela sopstvena revolucija i koji provodi dane u mlaćenju prazne istorijske slame. U ekstremno kolektivističkoj sredini kakva je naša, u kojoj je individualni izbor ograničen plemenskom skučenošću, Vuku je upravo takva sudbina i bila namenjena.
Svojeglav, kakav je, Vuk se nije zaputio predodređenom mu putanjom u Surgun. Neko vreme bio je uspešan popečitelj inostranih dela, delom za vakta kada sam i ja bio bašelčija. Duševan kakav je, vratio je na posao otpuštene „julovske“ diplomate; ja sam mu to – priznajem – zajedno sa mnogim drugim, poprilično zamerio, tim pre što je i meni na Kipru na nekoliko meseci zapao jedan pitoreskan primerak te sluzave faune, eklatantan primerak „julovskog“ diplomatskog hard kora koji se – pretpostavljam – beše silno razočarao kada su ono promašili Vuka. Sad – posle nekog vremena – uviđam da je bio u pravu. Srbiji, ovakvoj kakva jeste, trebaju upravo takvi diplomati i takva diplomatija; prosto, inostrane poslove jedne države ogrezle u šljampava i mutna unutrašnja dela, verodostojno mogu predstavljati samo takvi. To nije ništa dobro, ali je u neku ruku pošteno prema zemljama prijema.
Na proteklom Sajmu knjiga slučajno (i srećom) nabasam na Vuka. Ćaskali smo sat, možda i više, i, kako je razgovor odmicao, sve mi je više upadala u oči njegova autentična vedrina, nezlobivost, nezlopamćenje i duhovitost. Nisam primetio ni trunku mržnje ili zle volje ni dok je prepričavao budalaštine jednog prevrtljivog gospodina (hajde da ga ne pomenem) koji mu je u par navrata zario nož u leđa. Kasnije, te večeri, pade mi na pamet da su islamski mistici govorili o dva rata, o velikom i o malom džihadu. Veliki Džihad je konvencionalni, ovosvetski rat. Dobro je pobediti u njemu, ali pobeda u malom džihadu, unutrašnjem ratu sa strastima, mržnjama, sumnjičenjima i samim sobom, najviše je što čovek može uraditi u životu. Vuk Drašković je pobedio u tom ratu. Srbija, istina, nije postala onakva kakvu je sanjao, daleko od toga, a po svemu sudeći nikada neće ni postati. Dobar, zaboravljen nauk, ovoga puta hrišćanskih mistika. Pa upamitite: Moguće je samo lično spasenje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
