Pa ni sama Golgota: držao sam da je ta uzvišica na kojoj se dogodilo raspeće znatna, i da sa njene panorame pogled prodire u beskrajni, vasceli svet. Realnost mi menja tu perspektivu. Čitav taj prostor pod svodom je Crkve Hristovog groba (Holy Sepulchre stoji na tabli, malo do nje je da je to već ulica Svete Jelene), i ceo nekako sveden kao na vršak čiode. Tako magistralni događaji, neverovatnih dimenzija za povest čovečanstva, sad su tu na razmacima od po desetak koraka stajali nenapadno, sa svojim skromnim zapreminama. Pokušaću da budem što jednostavniji: desno od ulaza su stepenice koje vode do Golgote, po sredini hola je kamena ploča na koju je položen iscrpljeni Isus (mrtvi Isus?), a onda desetinu metara odatle Hristov je grob.

Sedamsto devedeset godina pre mene (ako dobro računam) ovde je, na istome mestu, bio Sveti Sava. Teodosije u Žitiju opisuje da je starac prošao strašne morske oluje na putu ka Svetoj zemlji, da su njegov jedrenjak štitile neke čudesne magle, te da je tako izbegao morske razbojnike, jer, nosio je znatno blago: hitao je od Budve, preko Brindizija, u Jerusalim, da se na ovome mestu okrepi. Stavio sam ja svoju stopu u još poneko mesto ovde na koje je bio stao ovaj sveti čovek (reka Jordan, manastir Sv. Gerasim, itd.), ali ovde je Sava bio najzanosniji: talenat njegov za trgovinu, tako sjajan l kupovao je za svoju crkvu šta god je mogao i gde god je stizao l ovde je potisnut darom duboke i iskrene vere: Teodosije dirljivo piše da Sava „vrelim suzama u celivaše presveti grob Hrista Boga“, i „ispunivši se velikom radošću Boga hvaljaše“.

Ja sam, istini za volju bio malo drveniji, ali jedna me stvar nije mogla ostaviti ravnodušnim: ona kamena ploča na koju je položen Isus kad je l naredbom nervoznog i izbezumljenog rimskog žandara Pontija Pilata l skinut sa krsta. Dopušteno je da stavite ruku na taj kamen, i vi na fotografiji uz ovu dopisnicu vidite da sam to i učinio, s tim l s tim da nekako čitavo to vreme i nisam pred očima imao baš tu ploču nego onu (i onoga Isusa) koga je naslikao Mantenja, i kojeg je na razglednici jednom Beket poslao Radomiru Konstantinoviću. To je ona slika „iz donje perspektive“, u kojoj su u prvom planu stopala Isusova, a glava negde u dubini. Moja je jeza počinjala od nje.

Slična se zamena realnosti desila kad sam, pognut, savijen do kolena, ušao u tomb gde je Marija stigla „pre svitanja“ i videla podignuti kamen, znak da je mučenik vaskrsao l kad sam, dakle, umesto toga pred sobom gledao Holbajnovu sliku Hrista u grobu koju sam jednom video u Bazelu: dva metra dugačka i trideset santimetara visoka, ona, užasno teskobna, daje stvarnog mrtvaca, pred kojim je Dostojevski l isto jednom u Bazelu l doista pao u nesvest. Stavio je posle Knezu Miškinu, u Idiotu, u usta one čuvene reči, da se zbog te slike može ostaviti vera. Jer, sumnja s njom ne ide.

Povezani tekstovi