Foto: Aleksa VukomanovićDetinjstvo u Kragujevcu odvijalo se u tri dela. Prvi u barakama Stare radničke kolonije gde smo živeli dok sam bio klinac. Drugi u Erdogliji, baš na ćošku preko puta solitera „Ipsilon”. I, treći u soliteru kod Lepenice u Lepeničkom bulevaru. U gimnaziji mi je bilo super. Uvek sam bio osrednji đak što se ocena tiče, ali nikad nisam išao u Raču ili Batočinu da je završim, kao mnogi iz moje generacije.
U Gimnaziji mi je razredni bio Čami, genijalac. Fenomenalan čovek, koji nas je kroz zabavu naučio mnogim stvarima ne samo vezanim za školski plan i program i hemiju koju nam je predavao. Umeo je da priđe učenicima, onako ljudski. Išli smo kod njega kući, u radionicu dok je pravio zvučnike. Bilo je to vreme druženja i žurki po vikendicama. Ostao sam prijtelj sa mnogim ljudima iz tog perioda. Klasična gimnazija je bila dobra škola i dala nam je osnov kroz psihlogiju, logiku, filozofiju, astronomiju… za shvatanje mnogih stvai u životu. Posle toga je došlo ono usmereno obrazovanje koj eveć bilo „malo siromašnije” nego ono naše klasično, i vremenom je postajalo lošije i lošije.
***
Upisao sam Ekonomski fakultet, dao godinu i par ispita, i odlučim da batalim i bavim se fotografijom. Jer u to vreme sa ekonomskim fakultetom si mogao da se zaposliš samo u „Zastavi” da radiš – ama, baš ništa i čekaš da dođe dva ili tri sata popodne pa da ideš kući.
***
Prvi fotoaparat sam dobio u prvom razredu gimnazije od rođaka iz Požarevca. Bio je to onaj čuveni ruski „Zenit E”. I, prva fotografija koju sam napravio, bila je tamo kod rođaka – neka mala stona lampa. Počeo sam svuda da nosim aparat i da slikam. Ozbiljnije se bavim fotografijom u Foto kino klubu „Kragujevac”, u kome su već bili: Cile (Predrag Mihajlović), Cole (Branislav Kovačević), Pika (Zoran Simić), glumac Branko Andrejević… Sastajali smo se svaki dan i mnogo učili i naučili. Klub je imao svoj studio sa reflektorima, laboratoriju, galerijski izložbeni prostor. Počinjem da šaljem svoje fotografije na izložbe.
***
Majka je radila u pozorištu kao službenica i ja sam skoro svakog dana bio tu, pre ili posle škole. Najviše sam voleo da gledam generalnu plobu, a nikada premijere, na koje je dolazila uštogljena publika i političari „po zadatku”. Voleo sam to druženje sa glumcima, taj njihov duh, odnos prema poslu ali i životu u kojem je sve prenaglašeno (ljubav, svađe…) a ne samo gluma. Bili su to sjajni glumci: Mirko Babić, koji nam je bio kućni prijatelj, Ljuba Kovačević, Buda Jeremić, Keša i Neša, Miško, Jure, Cica Pendić…
***
Mirka Babića sam slikao za festival monodrame u Zemunu, na kome je on po prvi put osvojio obe nagrade, kolajne i žirija i publike. Do tada su glumce slikali fotografi zanatlije, ukočene u nekoj sceni. Ja sam Mirka slikao filmom velike osetljivosti za vreme generalne probe, što kod nas niko nije radio. Sem nejgove predstave „Kad su cvetale tikve” na festivalu je i ta fotografija bla zapažena.
***
Pomalo fotografišem karavane koj idu u pobratmski grad Karlovac, menjam Radeta Milivojevića fotografa „Svetlosti” kad ode na odmor, sa novinarom Žikom Danilovićem radim reportaže za „TV reviju” i „bockam” tu i tamo za zagrebačku „Arenu”. I onda sa Mićom Miletićem, pošto je on dobio poziv, počnjemo da radimo za „Start”.
***
Oni su nas angažovali za reportažu o 600 godina Kosovske bitke i Miloševićev govor na Gazimestanu. Za svaki slučaj, pošto je to bio, novinarski rečeno „veliki teren” iz „Starta” su poslali još tri fotografa. Svi smo u kesama autobusom slali svoje filmove za Zagreb. Kada je izašla reportaža na šest strana od 18 objavljenih fotografija 16 su bile moje. ispalo je da su ona trojica džabe dolazila.
***
Zagrebački magazin „Start” je bio izuzetno cenjena novina u čitavoj bivšoj Jugoslaviji. Evo i dokaza. Na Gazimestanu samo je Peterneku bilo dozvoljeno da se popenje na binu i slika odatle. Drugi fotografi nisu mogli ni da priđu. Pitam čoveka iz obezbeđenja da li mogu i ja. Kad sam rekao da radim za „Start” odmah me je pustio. Tako sam uradio totale Slobodana Miloševića i fotke mase sa same bine.
***
Rad za „Start” je bilo fenomenalno iskustvo. Išli smo Miletić i ja u Sofiju da napravimo intervju sa Željom Želevom, prvim predsednikom koji je izabran na demokratskim izborima. Platili smo mu šampite u poslastičarnici. On, onako mali, jedva viri iza stola. U Bugarsku smo otišli sa „ladom” mog ćaleta i sve vreme slušali tek izašlu kasetu Ramba Amadeusa sa pesmom „Katallizma komunizma”. Idealan muzički izbor za to vreme. Spavali smo u „Hiltonu” i sutradan ja vidim da je auto obijen i da su od svega lopovi uzeli samo Rambovu kasetu. Miletić je posle čitavu tu priču „spakovao” baš pod naslovom „Kataklizma komunizma” što se baš i „uklopilo”.
***
Kad smo radili tragediju u Aleksincu u kojoj je poginulo 40 rudara Miletić je prvi, direktno opleo kominističku partiju, odnosno aleksinačke komuniste koji su dobili ozbiljne i velike pare posle prethodne dve nesreće da poboljšaju bezbednost u rudniku. Nisu ih na to potrošili već na neka, mahom svoja, poboljšanja života. Na naslovnici je objavljena moja fotka ulaza u rudnik. sve zapušteno, zaraslo, kao neka prašuma. Nije ni čudo što je došlo da takve nesreće i tragedije, jer to je bilo ogledalo čitavog stanja.
***
Pres legitimacija „Starta” otvarala je vrata i šire od Juge, na čitavom Balkanu. Tada sam se jedini put u životu osećao kao gospodin fotoreporter. Nikada pre ni posle toga, čak ni dok sm radio u AP-u. Pre rata često smo išli po Kosovu, Vojvodini… radili intervjue sa Momčilom Trajkovićem (i pili odličan „Skenderbeg”), Mirkom Jovićem koji j prestao da boksuje i „prešao” u politiku…
***
U Beogradu sam se sreo sa Jadranom Lazićem, koji mi je predložio super posao u Parizu u nekim novinama. Rekao mi je da tamo ima nekog super drugara koji će sve da sredi i uvede me u posao. Čak mi je ponudio i svoju gajbu i kola. Samo da se pojavim tamo. U Pariz krenem sa ujakom harmonikašem koji ima plan da par meseci malo radi na baušteli a uveče svira našima i od toga kupi polovni „audi”. Prošli smo Minhen, Karsrue (odakle sam do Pariza imao samo par sati autobusom)… i onda on udari kolima neku nemicu. osiguranje je pokrilo njenu popravku ali je ujakov auto potpuno bio uništen. Nikada nisam stigao do Pariza a u Štutgartu sam se „zadržao” sedam godina. radio sam na baušteli i vremenom postao šef gadilišta.
***
Posle posla sam svake večeri išao na izložbe, predstave…. Jedno veče sam gledao sjajnog pantomimičara i poželo da ga slikam. Priđem čoveku, onako opušteno i kažem kako bi voleo da ga fotografišem tako sa maskom i šminkom na licu. Nisam imao pojma ko je on. Kako me je samo pogledao. Kad je po njega došla, kao u filmovima, „mercedesova” limuzina sa šestoro vrata,počeo sam polako da dobijam predstavu gde sam se „zaleteo”.
Međutim, pre nego što je ušao u limuzinu n se vrati, da mi svoju vizit kartu i pita me da li mogu u petak u 11 i 30 dođem kod njega. Dogovorimo se.
***
Ispostavi se da je to čuveni glumac Peter Makal, učenik slavnog Marsela Marsoa, koji ima svoje pozorište, akademiju pamtomime, kafić… Pokazao mi je fotografije koje imao nezadovoljan jer je smatao da su jako korektne ali samo to. Slikao sam ga i on mi zaokruži, 40 kopija ove, 50 druge, 80 treće… Bio je jako zadovljan. Rekao mi je tvoje fotografije imaju dušu. Dugo sam radio za njega, postere, dizajn plakata, slajdove za predavanja studentima…
***
Vraćam se u Kragujevac i na poziv urednice Milene Dražić počinjem da sarađujem sa „Telegrafom”, prvo nedeljnim. Dopale su im se neke moje fotografije tako da sam pozvan u „Dnevni telegraf” u kome sam bio od 10. broja. Na jednom sastanku Slavko Ćurvija mi pred celom redakcijom kaže „rekli su neki prijatelji da imaš fenomenalne slike, pa ću da te častim sa 400 maraka”. Uzmem pare, stavim u džep pa mu odgovorim: „E, jak si ti urednik kada neko drugi treba to da ti kaže”.
***
Počinje da nam kasni plata u „Dnevnom telegrafu”. Odem kod urednika fotografije da ga pitam – kad će, jer mram da platim stan ili barem da kažem gazdi kad ću da mu dam kiriju. On mi odgovori da odem kod Ćuruvije. Slavko mi kaže uzmi odmah platu i sporazumni otkaz. Tada je po zakonu to značilo da šest meseci dobijam punu platu a narednih šest još pola. Na taj način je pokušao da nas zaštiti.
***
Vesa (Veselin Simonović) me pozove da budem urednik fotografije u „Blicu”. Pristao sam pod uslovom da ne budem jedinu, već da ima još jedan jer hoću i da fotografišem a ne samo da sedim u redakciji. Urednici smo Željko Šafar i ja, a dolaze u „Blic” naši drugari i kolege: Raus (koji je već sa mnom radio u „Dnevnom telegrafu”), Kamenov iz Niša… Tražili smo i zapošljavali ne samo dobre fotografe nego i one koji su i dobri ljudi. Bila je to super ekipa. Dobo smo radili, još bolje se družili.
***
Uslikao sam prvu NATO bombu koja je bačena na SRJ u Prištini. Tad sam već radio i za „Blic” i AP (na poziv šefa fotografa Srđana Ilića). Noću sam stigao u hotel „Grand” i zaspao. Tokom noći je UDBA (pro)terala sve novinare iz hotela a mene su, valjda što sam poslednji stigao pa me nisu dobro ni upisali na recepciji u nekoj sobi na petom-šestom spratu – zaboravili. Sa prozora sam video gust dim kako bukvalno pod pravim uglom ide preko zgrada u centru Prištine. Svi ostali su imali fotku vatrice u mraku i iz daljini. Ja odem normalno i fotografišem krater, vatru, dim… sa trgovima jata gavranova koje je odletelo. Ta je fotografiju posle objavljena u celom svetu. Vlast je verovatno htela da se „pohvali” da je na nas pala bomba. Naravno, posle toga su i mene pokupili i proterali iz Prištine.
***
Za vreme bombardovanja od mene su tražili da pravim raspored dežurstava fotografa u redakciji u Beograđanki. Odbio sam sa obrazloženjem da, ma koliko nam trebaju slike neću da neko zbog toga pogine i posle ja idem i nečijoj porodici izjavljujem saučešće. A, imali smo najbolje fotografije u Beogradu. Foto službu smo „preselili” u „Grinet” u Nušićevoj ulici. Pored bašte su prolazili svi fotografi drugih novina, državnih medija koji su nam „delili” informacije a mi odmah otrčimo na lice mesta. Na gajbi kod kolege Milovana Mike Kneževića u blizini Bograđanke smo imali sve: kompjutere, skenere, opemu i materijale za razvijanje filmova… pa, čak i agregat zbog nestajanja struje.
***
One noći kada su pogodili kinesku ambasadu isam hteo nikoga da zovem već odem ja sam. Kad, tamo zateknem još trojicu klega, fotografa iz „Blica” koji su samoinicijativno došli a niko ih nije „terao”. Što znači da smo se stvarno slagali i uklapali fenomenalno. Moje geslo u „Blicu” je bilo da niko ne radi za platu nego za sliku. Platu imate a pare će same da „vas neđu” ako imate dobre fotografije.
***
Ni sam ne znam koliko sam bombi slikao. U vreme 5. oktobra već potpuno radim za AP, otišao sam iz „Blica” jer, što ja sada tamo da nekom uzimam hleb kad imam ovaj drugi posao. Gužva na sve strane, stihija, prepuno… Srećem ljude sa „zoljama”, „kalašnjikovima”… Masa kreće ka Skupštini. Padam, zamalo me nije stampedo ka vratima izgazio. Odrao sam se. polomljeni objktivi, aparati, telefon… Slikam prvu Koštuničinu konferenciju za štampu.
***
Celu noć sa odranim kolenima dok mi krv curi i pocepanim farmerkama sedim i čekam u zgradi Skupštine jer su se svi pribojavali Miloševićevog kontranapada. Idu Koštunica i Đinđić i razgovaraju. Koštunice kaže da će da ode do kuće pa će sutra da se vrati a Đinđić kaže da će da ostane pa šta bude bud. Na stepenicama sedimo kolega Kamenko Pajić koji je radio za AP ali u Vašingtonu i ja. Njega je u Bograd poslao „Njujork tajms” i obećali su mu 30.000 dolara za naslovnu. Negde oko tri-četiri ujutru njemu zazvoni telefon i kada je završio razgovor samo mi kaže – uzeli su tvoju sliku za naslovnu.
***
Posle 5. oktobra ide sve ono, „kalsika”. Bio sam kada su hapsili Miloševića. Bio sam i ispred zgrade Vlade kada su „steljali” Đinđića.
***
Radim kao urednik „Kafe bara” kada on postaje pravi, ozbiljan ilustrovani magazin za ugostiteljstvo jer je izlazio i pre ali kao klasičan komunistički bilten. Nikada nisam batalio novinsku fotografiju. Urednik ili ne, nikada nisam bio neko ko sedi u redakciji. U „Kafe baru” upozajem Aleksandra Dukovića koji posle pokreće časopis „Vajn stajl”.
Napravio sam i tri knjige o koktelima i najboljim barmenma u Srbiji.
***
Sa ortakom otvaram frmu i dosta smo radili za Američku privrednu komoru u Srbiji (AmCham) i tu sam radio jedno 10 godina. Imao sam mali studio gde sam radio reklamnu fotografiju za „Metro”, „Zlatiborac”, „Kozlar” koji proizvodi i izvozi najbolji koziji sir, za farmaceute iz „Famalogista”, špansku ambasadu …. U studiju radim i modnu fotografiju.
***
Opet sam u Kragujevcu. Ljilji i meni se Beograd malo smučio. Svi ljuti, nadrndani, sam se jure pare… Sa prijateljima da se vidiš moraš da se najaviš nedelju dana ranije, k’o da su ambasadori. Počela je korona i ona „zatvaranja”. Otišli smo u Vraćevšnicu u zadužbinu Žilovića na čijem je čelu bio naš prijatelj Srđan Stanišić. Planirali smo da budemo tri… a ostali smo 18 dana. Lepota, Gruža ti teče kroz dvorište, prekoputa ulice pošta, kafana, prodavnica… Milina.
***
Onda se vratimo u Beograd i vidimo kakav je smor. Svi su ljudi obezglavljeni od problema. Nema zabave više kao što je nekad bilo, i kulture, ni pozorišta, ni koncerata, sve je postalo jako naporno. Treba ti, bre, ozbiljno vreme da izgubiš zbog stalne gužve za bilo šta. Otišao sam u penziju, ne radim nigde za stalno. Sa firmom ne mgu ništa da uradim jer nisam „drug član” i „uspavam je”. I, evo nas u Kragujevcu.
***
Sa još nekim prijateljima otvormo foto klub. Družimo se, radimo, držimo školu fotografije. Idemo na foto safarije. Sada se više bavim ftografjom za svoju dušu, za izložbe, za „na zid”. Tu u Kragujevcu nam je fenomenalno, prijatno, udobno. Sve nam je blizu. Ne moramo kola da palimo mesecima. Mnogo je jeftinije za život, a na pijaci se nađe prava hrana. Nekako sve je opuštenije i normalnije.
***
Slikam proteste, svakodnevno. Jer, ovo je istorija i mora da se na neki način zabeleži. Nemam ja to nikome ni da prodam, niti radim za neke novine, ali ne mogu da izdržim da to ne slikam. Nema nekih para, ali je bar uživanje.
O sagovorniku
Miroslav Mikica Petrović (67) sa izlagačkim delatnostima počinje još kao gimnazijalac u Foto-kino klubu Kragujevac. Kao fotoreporter radi u kragujevačkoj „Svetlosti” a zatim u zagrebačkoj „Areni” i magaznu „Start”.
Sedam godina je radio u Štutgartu u pozorištu pantomime Makal City Theater. Po povratku u Srbiju nastavlja sa fotoreporterskim poslom u Beogradu: „Dnevni telegraf”, „Blic”, „The Associated Press”, „Caffe&Bar”, „Zenit”…
Njegove fotografije objavljivane su u magazinima „Wallpaper”, „Newsweek”, „Stern”, „Wine&Style”, „Caffe&Bar”, „Amsham Perspective”… dnevnim novinama „Herald Tribune”, „The Times”, „The Washington Post”, „The New York Times”, „Dnevini telegraf”, „Blic”… novinskim agencijama i internet portalima širom sveta.
Član je ULUPUDUS-a. Bio je urednik fotografije u „Blicu” i magazinima „Caffe&Bar”, „Zenit” i „Amsham Perspective”. Izlagao je samostalno u Nemačkoj, Egiptu, Beogradu (Galerija Progres), Kragujevcu i na više grupnih izložbi fotografije.
Sedam godina je radio u Štutgartu u pozorištu pantomime Makal City Theater. Po povratku u Srbiju nastavlja sa fotoreporterskim poslom u Beogradu: „Dnevni telegraf”, „Blic”, „The Associated Press”, „Caffe&Bar”, „Zenit”…Viš vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
