Foto: Mikica Petrović
Krajem januara na sceni kragujevačkog pozorišta kao „Najbolje iz Kragujevca (a i šire)” bedž „Iz glave drug“ dobili su: Marko Stamatović za Muzej 20 cola (bicikala i igračaka), navijačka grupa Crveni đavoli za 25 godina postojanja (i 100 godina kluba Radnički), rok grupa LUR (za četvrt veka rada) i pisac Darko Cvijetić za poemu izvedenu na Velikom školskom času koja je baš „odskočila” u odnosu na mnoge u Šumaricama poslednjih godina.
Tu je i Vera Janković, koja se izdigla iznad lične, najveće tragedije i posle smrti svog deteta Nikoline uradila nešto što je neophodno za bezbednost čitavog društva. Marija Milošević i Bojana Vlajović Savić iz udruženja Res Publika kao i Lokalni front iz Kraljeva najočitiji su primeri građanskog i političkog aktivizma.
***
To su sve ljudi koji dele slične moralne vrednosti, načela i zalažu se za iste principe, koje promoviše emisija Iz glave već 27 a ja kroz svoj posao 44 godine. Shvatio sam da sve njih povezuje aktivizam. Individualni aktivizam je po meni ključ svake promene i put kojim treba ići. Ispod naše slike na sceni jednog dana će samo pisati – Oni su se borili.
***
Rođen sam u Čapljini, odrastao u naselju baraka u dolini Neretve. Zbog očevog posla, koji je bio vojno lice, pre dolaska u Kragujevac u biografiju upisujem i detinjstvo u Trebinju gde sam završio prva dva razreda osnovne škole. Tu, baš pored Trebišnice prekoputa hotela „Leotar” mi se rodio brat Zoća (Zoran, kome sam ja bio i kum, dao sam mu ime).
***
Očeva služba nas je dalje vodila u Kikindu. Zanimljivo je bilo da smo mogli da se preselimo u Kikindu ili Bar. I moj otac je izabrao Kikindu a ja sam mu čitavog života to zamerao. Pričao sam mu: „Bolje da smo otišli u Bar, verovatno bi sada imao neku barku, švercovao cigare, jurio Talijanke…”.
***
U Kikindi završavam treći i četvrti razred. Kada sam pošao u peti, preselili smo se u Kragujevac ali sam ja nekoliko meseci proveo u Paraćinu kod tetke dok roditelji nisu pronašli stan. Polazim u školu „Milutin Todorović” i dolazim na čas srpskohrvatskog jezika kod čuvenog Đoke Paunovića i sedam na prvo slobodno mesto u klupu sa NJegošem Ilićem.
****
Od 1980. godine radio sam za: Poglede (dok su bili studentski, ne četnički list), NON (gde mi je urednik bio Boža Andrejić), Omladinske novine, Novu iskru iz Splita, sarajevsko Oslobođenje, skopski Mladi borac, kragujevačke Svetlost i Nezavisnu Svetlost, zagrebački Start, novosadski Stav, Blic, Nedeljni Telegraf…
***
Urednik Starta Marjan Jurleka pronašao me je na telefon kafane „Balkan”. Ponudio mi je saradnju. Gledao sam ispod oka da nije neka fora mojih prijatelja ali su oni svi bili na svojim mestima, za kafanskim stolovima. Dogovor je da uradim reportažu o pripremama za proslavu 600 godina na Gazimestanu. Na Kosovo odlazimo fotograf Mikica Petrović i ja.
***
Javljam Jurleki da tekst mogu da mu pošaljem samo po golubu pismonoši, jer u Kragujevcu tada ne postoji faks. Start nam plaća avionske karte do Zagreba. Mikica Petrović razvija fotografije i posle se muva po gradu, gleda „Leb i sol” u Kulušiću a ja u hotelu kucam reportažu na mašini.
***
Jedini put sam imao novinarsku akreditaciju kada (opet sa Mikicom Petrovićem) radim za Start intervju sa dr Željom Želevim, filozofom i disidentom tada kandidatom a posle prvim postkomunističkim i demokratski izabranim predsednikom Bugarske.
***
Dugo sam sarađivao sa Omladinskom iskrom iz Splita, nekom pretečom Ferala. Posle Univerzijade 1987. godine Zvone Krstulović nam ponudi da letujemo u Splitu i stanujemo u redakciji koja nije radila preko leta a Dragan Todorović Toda i ja, napišemo jedan tekst. Odlazimo, ključ naravno ispod otirača a u tom trenutku jedan momak izlazi iz redakcije. Ispostaviće se da je to Boris Dežulović. Ja ga nisam tada poznavao ali Toda jeste. Pitamo ga gde je krenuo a on kaže na letovanje. Stvarno, gde letuju ljudi koji žive na moru. Na Kopaoniku, odgovori on, a mi nismo mogli da verujemo.
***
Uradili smo Toda i ja „đir” kako smo nazvali tekst o Splitu i dogovorili se da nas slika Krstulović ali smo tražili od njega da pre toga radi sklekove kao što je pre fotografisanja imao običaj poznati Stefan Lupino. Palo nam je na pamet da se u centru grada slikamo goli. Urađeno. Sa sve zvinetovim sklekovima na licu mesta. Ljudi na rivi, ulici i obližnjoj autobuskoj stanici nisu mogli da veruju, oči raskolačene, suta otvorena.
***
Toda je tada bio urednik Roka i Žika Minović, direktor politike mu je odmah dao otkaz. Ja sam bezbolnije prošao. A, Toda je otišao u Kanadu, nastavio da piše i dobio tamošnju najveću književni nagradu – u rangu naše NIN-ove. Danas u Londonu predaje Anglosaksoncima kreativno pisanje. Nikada nam nisu trebali takvi ljudi ovde, uvek smo ih olako odbacivali i odricali ih se.
***
Vremenom sam počeo da gostujem na Radio Kragujevcu u pojedinim emisijama: Dobre vibracije, To je samo rok & rol, Niko kao ja… U početku svoje priloge sam snimao u studiju sve do trenutka dok nisam „izgubio knedlu iz grla”, onu tremu i od onda sam uvek išao uživo.
***
Još 1992. godine urednik Radio Kragujevca Dragiša Petrović mi zabranjuje emisiju sa pitanjem: da li će Slobodan Milošević nekada da odgovara u Hagu. Ušao sam u studio i rekao slušaocima da to ne može i da će tema biti zbog čega je trava u proleće zelena a lišće u jesen žuto. Ljudi su shvatili foru i javljali se u program sat vremena a da Miloševića niko nije pomenuo.
***
Naš prijatelj, slikar Vidan Papić je pronašao gomilu nekih štafeta za potrebe lokalnog komiteta. Dejan Đusić i ja čestitali smo Miloševiću rođendan sa porukom „Vodi nas u Miru kao i u ratu”. Imali smo i ljude koji su trčali noseći je u Kragujevcu, sponzore koji su donirali gorivo za Beograd ali tamo niko nije smeo da je primi. Ostavili smo je „kod konja”. Ne znam šta je sa njom bilo ali je to bio kraj Radio FAKK-a.
***
Ostajem bez posla i 10 meseci radim kod Guje u kafeu „Nikako”
***
Prapočetak svega je bio na Radiju 9, dok sam bio pod ledom i Soni mi je bukvalno dao parče hleba. Jednom sam ga pitao – kako si me uopšte pozvao da vodim emisiju? Može skupo da te košta kod SPS-a a on je samo odgovorio – ćuti, nema veze. Ispao je veliki frajer. Kada sam odlazio u Radio Kragujevac on je meni nudio duplo veći honorar ali sam mu odgovorio da se ne radi o parama već da su tamo moji prijatelji sa kojima bih radio i džabe.
***
Kada se promenila lokalna vlast u Kragujevcu Vlada Božović i Neša Kauboj su me pozvali da radim na Radio Kragujevcu 1997. godine. Imao sam uslov da radim dve emisije: „Čavrljanje“ kao kontakt program sa slušaocima a da se zove tako baš namerno zbog prethodnog urednika Dragiše Petrovića koji je bio SPS jurišnik i zabranjivao nam devedesetih emisije. A, druga da bude tok šou. Nikada nisam hteo da radim politički tok šou, kao klincu mi je želja bila da vodim top listu ali, što se kaže, bog ti nikad ne da ono što ti hoćeš.
***
Samo sam uvek gledao da stojim iza onog što pričam, što bliži istini i iskreniji. Da nikada ne povredim onog o kome pričam, jer ja nisam kritikovao ljude, lično, već samo njihove funkcije, ili događaje i pojave. Nije meni bio problem što Mira Marković ima cvet u kosi, već što naručuje ubistva. Poslednjih 10 godina mi nije problem Vučić nego ono kako on obavlja funkciju predsednika, njegova dela.
***
Početak kabarea „Iz glave“ se poklopio sa dolaskom Vučića i SNS-a na vlast. Više puta sam gospodinu Vučiću poslao mejlom, kao i javne pozive za intervju. Nikada nije odgovorio, jer sam ja „nevidljiv” za njegove službe. I dana danas bi radio s njim intervju ali uživo i bez unapred pripremljenih pitanja.
***
Sve što sam radio bilo je u funkciji borbe za slobodu govora. I emisija „Iz glave“ nastala je kao vid protesta protiv represija u vreme Miloševića i reakcija na gušenje medija. Slično ovome današnjem ali tada mnogo opasnije po život. Iako mnogi to pokušavaju, mislim da ondašnje i sadašnje vreme ne mogu da se uporede. Tada nije bilo interneta, društvenih mreža, digitalizacije…
***
Danas je sve to mnogo ubrzano, multimedijalno, na klik… Imaš više načina da izraziš svoj protest ali i režim ima više načina kako da te „ugasi”. Vreme devedesetih je bilo jednostavnije, bilo je sa ove strane smo mi protiv Miloševića a sa ove strane su oni za. A sada je kao za vreme rata u Bosni, sa svih strana se puca a ne znaš ko, kada, sa kim ili protiv koga, samo „bije sa svih strana”.
***
Uvek sam gledao da kritikujem vlast. Ne treba biti nikada uz nju jer je kao magnet. Naravno, kao novinar vi morate da poznajete te ljude ali se sa njima ne treba zbližavati jer ako im priđeš isuviše blizu – zalepiš se i to je kraj. Kritikovao sam i opoziciju kada je postala vlast 2000.-te godine. Imao sam spremljen CD, retrospektivu svojih emisija iz devedesetih ali sam kada je doša DOS na vlast ostavio samo jednu priču o Slobi i ubacio sve nove o njima. Tako je nastao disk „Nije sve tako crno, ima i Beli dvor”.
***
Emisija „Iz glave“ je bila vrlo popularna i slušana i postala je zaštitni znak radija. Kao takva počela je da me „obeležava” da me ljudi poistovećuju sa njom. Uočio sam da u Iz glave postoje iste vrednosti ali drugačiji jezici ili oblici izražavanja. Vremenom čoveku dosadi da samo sedi sam u studiju i vodi emisiju. Počeo sam da dovodim goste, muzičare, da sa Trndom pevam neke „primenjene pjesme i napeve”.
***
Jedna od prvih bila je kada su bili izbori Tadić i Koštunica uradio sam parodiju one svadbarske „Najlepša je kumina frizura” a Dragoslav Tanasković Trnda ju je odsvirao na harmonici. Ja sam pevao, odnosno naricao, bolje rečeno. Svidelo mi se kao forma jer mi je potpuno „prodrmalo emisiju”. Došao sam na ideju da to izvedem na sceni pozorišta.
Nikada nisam previše ozbiljno shvatao to što radim i pridavao mu neki poseban značaj. Drugi jesu. Što se tiče značaja i važnosti svega toga važi sledeće – Iz glave epitaf: „Završiću manji nego što budu glasno pričali, veći nego što budu tiho šaputali. Završiću manji nego što sam se trudio, veći nego što sam se zaslužio”.
***
Imao sam muku kako da nazovem tu formu na sceni a onda mi jednog dana sinulo – operetsko – kabaretski – oratorijum. To je sve „pokrivalo”, jezik muzike, pozorišta, plesa, stend apa, performansa, fotografije kao izložba „Bečenje”… a ujedno je i parodija svega toga, odnosno ne pristajanje na zakonitosti svih tih žanrova jer ja nisam hteo da budem glumac, pevač ili stend ap komičar. Trnda je izabrao ne samo najbolje već najkompaktnije muzičare iz Kragujevca između kojih je postojala hemija i koji su se idealno dopunjavali na sceni.
***
Kada se sve to sklopilo bila je ideja da ja naričem i urličem, oni sviraju a da prepevamo poznate hitove: „Otišlo je, gotovo je, Kosovo je” na pesmu „Milo moje”, „Dragi Aco, mi ti se kunemo” na „Druže Tito, mi ti se kunemo”. To je bilo još 2013. godine – bili smo ispred svog vremena. Bilo je više od 50 predstava ali ni jedna nije bila ista. Svaka je imala svoje ime a Goran Dimić je za svaku, samoinicijativno uradio više rešenja za plakate.
***
Imao sam pozive da je igram u kafićima i klubovima u Kragujevcu i Beogradu ali nikada nisam hteo. Zašto pozorište? Zato što je kod nas pozorište za većinu ljudi kao apoteka – samo što se ne izuju kad uđu u njega. Tu su mirni, sede i slušaju. A, u kafiću, klubu… ti pričaš a onaj majstor „daj tri piva”, drugi „šta će ko da popije?”… To sam gledao hiljadu puta i nije mi se svidelo a i nema čaroliju pozorišta.
***
Saša Đorđević iz našeg pozorišta posle jednog gostovanja predložio mi je Bitef kao idealan za mene. Ispalo je da to nije tako teško i nedostižno, brzo smo se dogovorili. Celu stvar je producirala moja ćerka Jelisaveta koja me je po prvi put naterala da sve utegnem. Saša je osmislio vizuelni deo i „Iz glave“ nije preuredio nego likovno preokrenuo, naročito kasnije u predstavi posvećenoj protestima 1 od 5 miliona i krvavim košuljama.
Bitef je Bitef, prestižno mesto. Kad te neko pita: „šta si radio u životu”?, kažem „imao sam predstavu u Bitefu”.
***
Čavrljanje sam ugasio, „zbog opasnosti da me pojede” odmah po ubistvu Đinđića. „Iz glave“ sam planirao 2021. godine ali me je „rak malo pretekao”. Kada sam operisao rak, tumor na grlu, 106 dana sam bio u bolnici. Iz glave sam „prebacio” za narednu godinu i poklopilo se da je to 25 godina emisije. Nazvao sam je „Šta sve možeš u Srbiji kada si osoba sa invaliditetom”. To je bila njena komemoracija i tu sam je „sahranio” radio emisiju. Publici sam rekao da ne tuguje jer „Iz glave“ nije samo radio emisija. Nekada mi je na društvenim mrežama stajala odrednica da sam novinar a sada – pričam, pevam i pišem.
Možda u nekim tajnim snovima, u dubini svoje duše Vučić i razmišlja „koji će mi više sve ovo” i „ma da idem odavde u tri lepe (bip, bip)”… E, ali ne može jer on nije gospodar nego zatočenik i talac Sigurnih guzica Srbije i one mu ne daju da odstupi zato što on mora da se pita za sve.
***
Nikada nisam previše ozbiljno shvatao to što radim i pridavao mu neki poseban značaj. Drugi jesu. Što se tiče značaja i važnosti svega toga važi sledeće – Iz glave epitaf: „Završiću manji nego što budu glasno pričali, veći nego što budu tiho šaputali. Završiću manji nego što sam se trudio, veći nego što sam se zaslužio”.
***
Ćerke Jelisaveta i Milena su najbolje i najznačajnije od Dragane i mene. Samo sam se trudio da im pružim ono što su meni moji roditelji a to je sloboda. Tako se i one bave onim što su one htele. Milena je završila kineski jezik. Jelisaveta – Beba je završila produkciju na FDU i ima to „prokletstvo” da se školovala da radi iza kamera a sada je u NJuz netu – ispred njih. Ja sada njih slušam, nemam više šta „da vučem” već samo pratim korak mojih ćerki.
***
Moja teza je da ovom zemljom ne vlada ni Vučić, ni Nikolić, Tadić, Koštunica, Milošević… već stranka SGS – Sigurne guzice Srbije. Problem Srbije nije ko je predsednik nego ne pridržavanje Ustava i zakona. Kada bi se Vučić toga pridržavao onda ne bi bilo bitno da i je predsednik ili nije. Ali, pošto se ne pridržava u ovoj zemlji ne vlada on, već Sigurne guzice Srbije koje ne glasaju za Vučića nego za sebe, svoju sigurnost, nemenjanje stanja u kome se nalazimo jer su na neki način zadovoljni njim i onim što imaju. Oni su na budžetima po raznim firmama i ustanovama. Plaše se bilo kakve promene jer misle „možda će da bude gore” pa „daj ovo što imam da zadržim” ili „nisam ja ovo ni namestio, pa što bi ga ja i menjao”.
Tragedija je u Srbiji, a to se najbolje videlo u Kragujevcu što te partije i stranke od 5. oktobra 2000. godine za sve to vreme se nije pojavila ličnost, političar koji će da povuče – kod nas najveću prepoznatljivost ima Veroljub Verko Stevanović. Strašno. Ja nemam ništa protiv tog čoveka ali da se za skoro četvrt veka ne „stvori niko nov”.
***
Nije Vučić kićenim k****m (bip) zvao 800.000 ljudi u SNS. On je pozvao 10-15 ključnih igrača iz nekadašnje vlasti DOS-a i izvorni radikali su danas s pravom ljuti što niko od njih nije u vršu stranke koju su osnovali i da vape „gde sam tu ja?!” a ministri su Mali, Vesić, Kena (iz Palanke, ostao mi dužan neke pare za reklame za neki koncert koje smo radili dok je bio demokrata i predsednik opštine – koristim ovu priliku da ga podsetim na tih 30.000 dinara, još čuvam fakture).
***
Ključ je u preletačima, kojih je kod nas uvek bilo. Leteli su svi kod Koštunice, Tadića, Dinkića, Nikolića, Vučića… sutradan kad bude došao neko a doći će svakako jer „jedna pura, dva pandura, svakom dođe izborna ura” i neće više biti predsednik Vučić već neko drugi i svi će automatski da prelete kod njega.
***
Možda u nekim tajnim snovima, u dubini svoje duše Vučić i razmišlja „koji će mi više sve ovo” i „ma da idem odavde u tri lepe (bip, bip)”… E, ali ne može jer on nije gospodar nego zatočenik i talac Sigurnih guzica Srbije i one mu ne daju da odstupi zato što on mora da se pita za sve. Svaki problem koji ima da pitamo Vučića: štediše nezadovoljne kod njega, pukne kanalizacija u ulici, cev u zgradi opet kod Vučića, poljoprivrednici sa traktorima kod njega, daj izbore – kod Vučića, pokradeni izbori – kod Vučića… On rešava sve zato što to traže od njega.
***
S druge strane, da ne propustim i to, imamo opoziciju koja se godinama trudi iz petnih žila da nas ubedi kako hoće da uzme vlast a čini sve što je u njenoj moći da do toga ne dođe. Čini mi se da ih Vučić sada pozove i kaže „evo, od ponedeljka vi preuzimajte” oni bi rekli „e, nemoj baš od ponedeljka” i „nemoj ti nas da zoveš zvaćemo mi tebe”.
***
Tragedija je u Srbiji, a to se najbolje videlo u Kragujevcu što te partije i stranke od 5. oktobra 2000. godine za sve to vreme se nije pojavila ličnost, političar koji će da povuče – kod nas najveću prepoznatljivost ima Veroljub Verko Stevanović. Strašno. Ja nemam ništa protiv tog čoveka ali da se za skoro četvrt veka ne „stvori niko nov”.
***
U Srbiji se za to vreme nije pojavio neko ko će „da pređe preko Vučića kao preko plitkog potoka”. Zato što su svi upali u neke „kombinacije”, „šeme” i gledaju da se „završi ključna stvar” – Kosovo. Za sada je Vučić za zapadne „saveznike” dobar igrač, ne interesuje ih da li se u zemlji klima ili ne. Opozicija sve vreme traži pomoć zapada umesto da traži „pomoć građana”.
***
Kad se Kosovo reši, sve će se „otvoriti” i krenuti samo od sebe. Na kosovskom pitanju je sve počelo, bio sam kao novinar na onim prvim tamošnjim studentskim demonstracijama u Prištini 1981. godine, tu će po meni sve i da se završi.
O sagovorniku
Miroslav Miletić, Kragujevčanima poznatiji kao Mića Turčin, rođen je 15. marta 1961. godine u Čapljini. U detinjstvu se kao dete vojnog lica često selio. U Kragujevcu je završio školu „Milutin Todorović”, Gimnaziju i prvi stepen Pravnog fakulteta.
Kao novinar radi od 1980. godine. Sarađivao je i pisao za čitav niz novina i časopisa ondašnje Jugoslavije.
Pokreće 1988. godine porodični, neovisni, underground magazin „Smrklost”.
Dugogodišni je urednik Druge boje RTK. Radio je na Radio Kragujevcu, Radiju 9 i Radiju 34. Na ovom potonjem je sa suprugom Draganom vodio emisju „kako ti kažeš”.
Imaju dve ćerke, Jelisavetu i Milenu. Trenutno je, kako kaže u invalidskoj penziji.
Više vesti iz Kragujevca čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
