foto (BETAPHOTO/MILAN TIMOTIĆ/MO)Đavo je u detaljima: Vasilije Đ. Krestić odbranio je doktorat „Hrvatsko-ugarska nagodba 1868. godine“. To je, međutim, bila Ugarsko-hrvatska nagodba! Onomad (1967) na odbrani doktorata to se nije smelo pominjati jer bi remetilo važeću ideološku istoriografiju koju je čuvao Vaso Čubrilović (i onda predao svom nasledniku da nastavi)! Znači, Krestić nije pouzdan ni u naslovu doktorata!!!
Upravo o toj nedoslednosti pisao je i Mato Artuković u svom prikazu Krestićevog teksta na koji on nije želeo da odgovara zbog prezimena?
Sledeće rečenice su morale dobiti odgovor: „Gotovo mi je nelagodno, ali moram čitatelja upozoriti da citat dr. Krestića uvijek zaslužuje provjeru.“ Nešto dalje Artuković naglašava: „Dr. Krestić se ne ustručava krivotvoriti ni neke opće poznate parole, samo ako mu to koristi.
Tako i onu neukusnu pravašku parolu ’udri, udri in der Stadt, Slavosrbom štrik za vrat‘, pretvara u ’udri, udri in der štat Srbom štrik za vrat‘ (str. 107), jer mu krivotvorina služi u obrani njegovih teza o genocidnosti.
Riječ ’Slavosrbom‘ mijenja hotimično u ’Srbom‘, jer zna da su ’Slavosrbima‘ pravaši zvali svoje hrvatske političke protivnike.
Tako su najveći ’Slavosrbi‘ bili Strossmayer, Mažuranić, Rački.
On izmišlja izreku ’Srbom sjekirom za vrat‘; pa ni ’Srbe o vrbe‘ nije hrvatski izum nego slovenski.“ (M. Artuković, „Nesklad vlastitog mišljenja: Vasilije Krestić, Genocidom do Velike Hrvatske, Beograd, 1997., str. 57“, Časopis za suvremenu povijest, br. 2, Zagreb, 2000, 358 i 360)
U svojoj reakciji („Neosporni stručnjak za umanjivanje srpskih žrtava“)) Krestić se zapitao: „Zašto su mu prihvatljiviji i bliži svojim tumačenjima hrvatski nego srpski istoričari?“ Odgovor je odveć prost: Matu Artukovića je istorijskom zanatu kroz diplomski i magistarski rad učio Vasilije Đ. Krestić! To znači da moram da poštujem Artukovića jer je imao dobrog učitelja!
***
Moj mentor bio je Branko Petranović, pravnik i istoričar.
To znači da Krestićeve insinuacije o nekom drugom (neimenovanom) nemaju nikakva osnova.
A Petranović je iza sebe ostavio nas pet-šest doktora istorijskih nauka (LJubodrag Dimić, Mira Radojević, Radmila Radić, Nikola Žutić).
Uzgred, recenzent mojih prvih knjiga (Ustaše i pravoslavlje – Hrvatska pravoslavna crkva, 1989; Prekrštavanje Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj 1941–1945 – Prilozi za istoriju verskog genocida, 1991) bio je Dragoljub R. Živojinović!
***
Mesečni časopis „Srpsko nasleđe“, koji je štampan pod znakom kompanije „Glas javnosti“, uređivao je istoričar Dragan Vlahović, ranije dugogodišnji novinar „Politike“.
U pripremi broja za mart 1998. ponudio sam mu tekst „Bili smo veliki a sada smo mali“. Tekst je štampan pod mojim naslovom ali sa podnaslovom „Religija kao činilac u određenju srpskog kulturnog prostora: jedan kratak istorijski pregled“.
Nešto kasnije saznao sam da je urednik imao „ugodni razgovor“ sa Vasilijem Đ. Krestićem oko sadržaja časopisa a dobio naročiti prigovor oko naslova mog teksta! Bio je to moj prvi i poslednji tekst objavljen u tom mesečniku! Znači, prva blokada!
Milivoje Ivanišević, predvodnik jedne patriotske NVO, inicirao je 2015. godine razgovor o potrebi stvaranja Srpskog memorijala na Ušću. Rado sam se odazvao pozivu, tada sam bio v. d. direktora Muzeja žrtava genocida.
Posle Ivaniševićevog objašnjenja razloga za sastanak dobio sam priliku da kažem šta mislim o tome.
Ukratko, kazao sam da postoji ustanova koja se bavi tim temama, da Muzej žrtava genocida ima u svojim planovima i memorijalizaciju Starog sajmišta i pozvao ih da kao udruženje uglednih građana podrže te planove.
Nekoliko prisutnih podržalo je moj predlog ocenivši ga kao dobar.
Zbog ranije dogovorenih obaveza morao sam da napustim sastanak.
Kasnije sam saznao da je svaku dalju raspravu presekao Vasilije Đ. Krestić tvrdnjom da Muzej ima nameru da pravo memorijal posvećen Jevrejima a ne i Srbima. Tako je moje učešće u planu o Srpskom memorijalu presečen!
Znači, druga blokada!
***
Posle dogovora Sinoda Srpske pravoslavne crkve i rimskog pape o razgovorima o nadbiskupu zagrebačkom Alojziju Stepincu, neko je predložio i mene za člana Savetodavnog odbora naše strane.
Na jednom od sastanaka održanom u prostorijama Odeljenja istorijskih nauka SANU (?) bilo je nekoliko arhijereja i istoričara.
U svom obraćanju sam naglasio da su laici uz rimokatoličke biskupe upućeniji o temama u odnosu na srpsku stranu dodavši da među nama niko nije objavio vredan naučnoistraživački rad.
Ubrzo sam otišao sa sastanka ali sam o daljem toku saznao od dvojice prisutnih: Vasilije Đ. Krestić je zatražio od episkopa bačkog Irineja da se ja više ne pozivan na razgovore!
Kao zamenu predložio je jednog oficira istoričara koji je doktorirao iz partizanske istorije. Episkop je nešto kasnije, 16. jula 2017, prigovorio na sadržaj teksta objavljenog prethodnog dana u „Novostima“.
Episkopu je smetala moja rasprava sa Vasilijem Đ. Krestićem i Srboljubom Živanovićem oko konkretnih tema iz Nezavisne Države Hrvatske! Znači, treća blokada!
***
Vasilije Đ. Krstić naglasio je u svom odgovoru („Činjenice govore o moralu“, 23. 4. 2024): „Đurić ne zna, a kad piše o meni i Davidovu, morao bi da zna, da sam ja napisao i vrlo afirmativne prikaze još tri njegove knjige i da su naši odnosi bili ne samo kolegijalno dobri, već i bliski i prijateljski.“
Ne bih o afirmativnim prikazima! Želim nešto o odnosima koji su „bliski i prijateljski“!
Akademik Dinko Davidov želeo je da izložbom „Totalni genocid“ na specifičan način okruni svoje životno posvećenje istraživanju i obznanjivanju zatiranja srpskopravoslavne baštine i naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj!
Ta želja bila je poznata u određenim krugovima SANU i dobila je konkretnu podršku u višim strukturama.
Projekat je započeo uobičajenim tokom.
Odjednom, Krestić čuje da sam i ja angažovan u projektu i reaguje zabranom izložbe!
Ako su odnosi Davidova i Krestića bili bliski i prijateljski, onda je Krestić trebao da upozori Davidova i ponudi nova rešenja – u Odeljenju istorijskih nauka imao je sedam-osam članova.
Mogao je da preporuči nekoga od njih, ali, on to nije učinio! To navodi na zaključak da odnosi nisu bili ni bliski ni prijateljski!
Nešto drugo je u pitanju!
Nisam se ja nudio akademiku Davidovu da mu pomognem u projektu već je on mene zvao: znao je dobro šta je bila tema mog doktorata (zabranjenog za odbranu 1990. godine na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu), znao je za moje iskustvo stečeno u
Istorijskom muzeju Srbije i moju tadašnju funkciju u Muzeju žrtava genocida.
U pismu SANU br. 216/1 od 19. aprila 2016, upućenom meni kao direktoru Muzeja žrtava genocida, stoji: „Nadam se da ćete prihvatiti ovaj poziv i da će Vaša Ustanova učestvovati u ovom istraživačkom postupku.
Akademik Davidov će se sa Vama dogovoriti o detaljima!“
U sledećem pismu iz SANU br. 215/8 od 10. maja 2016. godine pisalo je i ovo: „Stručni savet Galerije Srpske akademije nauka i umetnosti, koji odlučuje o izložbenom programu Galerije SANU, ovu izložbu shvatio je kao autorsko delo akademika Davidova, tako da on u potpunosti rukovodi ovim projektom i angažuje svoje saradnike u skladu sa potrebama izložbe.
Galerija SANU mu pruža svaku tehničku pomoć i podršku, ali autorski tim u potpunosti sastavlja i njime rukovodi akademik Dinko Davidov.“
Nije bilo ništa sporno što je projekat podignut na viši nivo uključenjem Muzeja žrtava genocida kao saorganizatora u svakom pogledu, čak i u finansijskom!
Generalni sekretar SANU 4. maja 1917. najavio je da „u saradnji sa Muzejem žrtava genocida u Beogradu, u pripremi je izložba ’Totalni genocid‘ autora Dinka Davidova i Veljka Đurića Mišine, koja će od 7. juna do 20. jula u Galeriji SANU, kroz dokumente i fotografije predstaviti stradanje srpskog naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj od 1941. do 1945. godine kao i uništenje kulturnog nasleđa.“ (Blic, 4. maj 2017).
Ima li ove šta nejasno?
Proces je išao uobičajenim tokom ka završnoj fazi (priprema prateće publikacije i postavke)! Sredinom aprila razgovarali smo akademici Dinko Davidov i Dušan Otašević, upravnik Galerije, o muzejskom materijalu kojim bi popunili vitrine.
Na moj predlog da se zatražio od Krestića, tada direktora Arhiva SANU, uvid u zaostavštinu Viktora Novaka i pronađe originalna štampa, Otašević je kazao da nikakvih formi saradnje sa Krestićem neće biti! Nisam tražio objašnjenje mada sam naslućivao.
To je značilo da u čitavom projektu neće biti Krestića: ni kao recenzenta, ni kao ličnosti koja će, kao „veliki nacionalista i veliki poznavalac genocida“, govoriti na otvaranju značajne izložbe kakvu Beograd i Srbija nisu videli…
O zabrani izložbe Krestić je izneo više varijanti pa ostaje nedoumica koja je tačna!
Po jednoj („O SANU i njenom predsedniku“, Pečat, 29. 1. 2021), akademik Davidov nije pripremio izložbu već je „imao samo ilustrativne materijale koje je objavio u pomenutoj knjizi Totalni genocid.
Zbog toga je i zatražio pomoć i ponudio saradnju Veljku Đuriću“.
I iz vrha SANU došla su različita tumačenja: tako je, primera radi, 29. januara 2021. saopšteno da se odustalo od izložbe jer je autor u međuvremenu preminuo i objavio spornu prateću publikaciju. („IO SANU negira da je zabranio izložbu o Jasenovcu i skup o Kosovu“, Politika, 30. 1. 2021).
I Odeljenje istorijskih nauka se uključilo u raspravu saopštenjem.
U njemu je, pored ostalog pisalo: „Očevidno je da se radi o jednom veoma angažovanom pristupu Akademije, naročito poslednjih godina.
Zbog toga je osporavanje tih napora i postignuća potpuno neopravdano, isto onako kao i sasvim maliciozno i neosnovano spočitavanje SANU da je neko u njoj zabranio održavanje izložbe o Jasenovcu.
Naprotiv, u Akademiji i u Odeljenju istorijskih nauka učinjeno je sve da se stvore materijalni i svi potrebni naučni i stručni uslovi za ostvarenje izložbe pod nazivom Totalni genocid, ali ona je morala biti odložena pošto nije bila pravovremeno pripremljena. Izložba, nažalost, nikada nije održana, jer je njen autor ubrzo preminuo.“
Dinko Davidov je preminuo 18. maja 2019. godine. Posle njegove smrti objavljena je pominjana prateća publikacija pod naslovom „Genocidium totale“.
Vasilije Đ. Krestić nikada nije pokazao zapisnik sa sednice Odeljenja istorijskih nauka u kome bi trebalo da stoji mišljenje o izložbi i na osnovu koga je vrh SANU odlučio da se privremeno odloži izložba!
Znači, peta zabrana!
DRUGI DEO ODGOVORA VELJKA ĐURIĆA MIŠINE OBJAVIĆEMO U PONEDELJAK
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
