BETAPHOTO/MILAN OBRADOVIĆ/MO)Taman kad pomislim da smo na dnu, ono se uzmakne još dublje. Ne bih video dno da ne čitam pola dnevnih novina koje se štampaju u Beogradu.
U radikalsko-naprednoj koloniji zvanoj „Obećana zemlja“ dešavaju se neke stvari zbog koji se brojni Srblji čude i pitaju se kako je to moguće da još nismo dotakli dno!
Čemu čuđenje, na primer, posle objavljivanja listi kandidata za članove Srpske akademije nauka i umetnosti?
Mene ne zanima kredibilitet, važnost, moral te ustanove niti svi kandidati – zanimaju me kandidati koje je predložilo Odeljenje istorijskih nauka.
Kad sam pročitao imena setih se nekih činjenica.
Pre pet-šest decenija, ugledni profesor prava i akademik Radomir Lukić nije želeo da svog zeta, pravnika Ratka Markovića, zaposli na Pravnom fakultetu već je ovaj otišao u Kragujevac!
To je bio poučan primer morala umesto trulog kompromisa koji je ponuđen Lukiću!
Neko može da kaže da je to daleka prošlost ali je jednom akademiku ostao čist obraz!
Danas cenjeni akademik, Vasilije Đ. Krestić, kandidovao je svog sina Petra V. Krestića za članstvo u SANU! Crnog li vremena?
Vasilije Đ. Krestić slovi kao „crni kontrolor“ srpske istoriografije, a to je nasledio od Vase Čubrilovića.
Proslavio se tekstom „O genezi genocida nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“, (koji je, uzgred da se zna, naručio akademik Vladimir Dedijer) objavljenim u „Književnim novinama“ avgusta 1988. godine. Kasnije je tekst proširivao i objavio ga u nekoliko verzija.
Na srpskoj strani nije bilo nikakvih reakcija, u Zagrebu su objavljene tri!
Prvu je napisao Bogdan Krizman u predgovoru svoje knjige Hrvatska u prvom svjetskom ratu (Globus, Zagreb, 1989, str. 5-12).
Drugu je napisala Nada Klaić i objavila u dva nastavka u časopisu „Oko“ od 16-20. novembra i 20. novembra – 4. decembra 1989. godine.
Ona je, doduše, raspravljala samo o jednom segmentu Krestićevog teksta iz oblasti u kojoj je ona meritorna.
Treću reakciju napisao je nekadašnji Krestićev dobar student, diplomac i magistrant Mato Artuković (Srbima je prezime dobro znano, naročito iz novije istorije) i objavio ga u Časopisu za suvremenu povijest, br. 2, Zagreb, 2000, str. 349-365.
Mada je Artuković u prikazu iskazao i određenu dozu politikanstva, ipak zavređuje da navedem jednu rečenicu: „Uz poštovanje prema dr.
Krestiću kao istraživaču, moram ustvrditi da postoje neka područja i problemi u kojima se potvrđuje kako i umni ljudi znaju izreći hrpe besmislica.“
Novinski tekst nije mesto za naučnu raspravu, ponajmanje o problematičnom Krestićevom, u kome su kritičari ukazali na određene manipulacije, neistine, falsifikate i konstrukcije.
Petar V. Krestić je školovani istoričar s „solidnom“ bibliografijom od koje će kroz izvesno vreme ostati dva-tri rada.
Ostaće, doduše, jedna mrlja baš iz bibliografije.
Nisam stručnjak za istoriju 19. veka ali poznajem neka pravila i imam dovoljno iskustva u fakultetskoj nastavi i radu u institutu.
To mi daje za pravo za sledeći zaključak: mlađi Krestić je do naučnog zvanja došao neuobičajenim putem.
Naime, 2010. godine, kada je trebalo da napreduje u više naučno zvanje, imajući dobru zaleđinu, objavio je malenu knjižicu od 126 strana.
Reč je o zanimljivim izveštajima Francuza Šarla Betana iz srpsko-turskog rata 1876. godine.
Betan je ranije bio sekretar kneza Mihaila Obrenovića i srpski državni činovnik. Betanove izveštaje mlađi Krestić je sabrao i priredio za štampu napisavši kratak predgovor i izvestan broj pojašnjenja.
Knjižicu je potpisao svojim imenom i prezimenom sa naslovom Prvi srpsko turski rat u dopisima Šarla Betana, što mu je ubrzo donelo potrebne bodove za više naučno zvanje.
Savremenici toga nisu se oglašavali jer su dobro znali kakav uticaj ima stariji Krestić. Tako je jedno blamaža prošla bez komentara i posledica.
Stara srpska mudrost kaže da je onome kome je otac Bog nije teško da postane svetac.
U slučaju mlađeg Krestića to je preskočeno pa je narednih godina doživeo dva neuspeha: nije se dugo zapatio na Filozofskom fakultetu i nije prošao kandidaturu za direktora Istorijskog instituta.
I sad smo na čistini: stariji Krestić (otac Silni) kandiduje mlađeg Krestića (sina Nejakog) za akademika.
Za Odeljenje istorijskih nauka to je sasvim normalna stvar? Demokratski pravo za predlaganja kandidata? Nepotizam, nikako!
A moral predlagača?
U predgovoru knjige Istoričar u vremenu prelomnih i sudbinskih odluka (Novi Sad, 2020) autor je napisao takav hvalospev sebi da, kod malo obrazovanijih čitalaca izaziva blagu nelagodnost, naročito sledećih nekoliko rečenica: „Tokom proteklih 25 godina, od 1985. do današnjih dana, sticajem okolnosti javno sam reagovao na mnoga zbivanja koja su se dešavala u našoj zemlji.
Kako je ona prolazila kroz razne nedaće, smatrao sam da, po prirodi posla, kao istoričar, nemam pravo na ćutanje, već da sam dužan da se oglasim, da iznesem svoje viđenje o događajima, da ih objasnim i ocenim.“
Meni, grešnom, ostaje pitanje: Šta posle ovih reči pitati autora i predlagača sina za članstvo u akademiji!?
Autor je istoričar, redovni član Međunarodne akademije duhovnih nauka, Simferopolj, Ukrajina
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
