Nedozvoljenim sredstvima do sjajnih rezultata

Svetska antidoping agencija tvrdi da nedozvoljene supstance predstavljaju rizik po zdravlje sportista i ugrožavaju intenzitet sportskih takmičenja. Pa opet, optužbe da najbolji sportisti sveta koriste doping i „hvatanje“ nekih od njih na delu i dalje su aktuelni.

Sport koji je danas prestao da bude samo razonoda i igra, postao je profesija, što podrazumeva mnogo toga nedozvoljenog i opasnog. Anaboličke steroide, koji su tokom sedamdesetih i osamdesetih ovog veka bili najčešće korišćeno doping sredstvo u profesionalnom sportu, u ovoj deceniji zamenio je hormon rasta.

Od sportista se zahteva uvek, a naročito na olimpijadama, da u svakom trenutku pruže preko 100 odsto mogućnosti, da za stotinku budu brži od protivnika, za centimetar viši, za kilogram teži… Izuzetna konkurencija primorala je sportiste da atome snage pronađu i u „zabranjenom voću“, vešto birajući po meniju najraznovrsnijih doping sredstava.

U poslednje vreme domaća i svetska sportska javnost zapljusnuta je brojnim primerima uzimanja dopinga. Uzimaju ga mnogi, ali kako lopov „nije“ onaj ko krade, već koga uhvate, sve češći su slučajevi uhvaćenih.

U cilju otkrivanja dostavljača i dilera ove izuzetno unosne „robe“ uključen je i Olimpijski obaveštajni centar koji najavljuje izuzetne mere predostrožnosti.

„Doping je ono što, na prvom mestu, narušava zdravlje sportiste, na drugom mestu, veštački poboljšava njegove rezultate. Međutim, ako ima samo ovaj drugi efekat, za mene to nije doping“ – izjavio je svojevremeno Huan Antonio Samaran i time izazvao buru kritike. Kako bilo da bilo, njegova provokativna izjava pokazuje koliko su se u poslednjih 20 godina stvari promenile u ovom domenu. Sa dopinga „starog tipa“, koji je podrazumevao upotrebu anfetamina i anabolika, prešlo se na veštije „trikove“ sa hormonom rasta i drugim supstancama koje se prirodno luče u organizmu. One teško mogu da se nazovu dopingom i gotovo ih je nemoguće otkriti na antidoping testovima. Osim toga, danas nije redak slučaj da lekari potpisuju razne hormone, od testosterona i hormona rasta do DHEA i estrogena ljudima koji žele da se osećaju mlađe i zdravije ili žele da povećaju svoju fizičku snagu i zategnu mišiće.

– Kao što su svojevremeno anabolici prešli iz sveta profesionalnog sporta u sportske sale i teretane za amatere i ljubitelje bodibildinga, tako i koktele hormona sada sve češće kupuju „obični ljudi“. Za proizvođače se tako otvara novo, vrlo unosno tržište, kaže Đovani Falka, endokrinolog na Poliklinici u Milanu.

Najaktuelnija doping sredstva današnjice mogu se svrstati u pet grupa po svom dejstvu: psihostimulansi, narkoanalgetici, anabolici, dijuretici i peptidni hormoni.

Šta su anabolici?

Najmasovnije korišćena doping sredstva današnjice su anabolički steroidi. Prema nedavno objavljenim podacima, preko dva miliona sportista u Americi koristi steroide. Najjači preparati koriste se u takozvanim disciplinama snage – dizanje tegova i bacanje kugle, a ne zaostaju ni biciklisti i atletičari. Ipak, nijedan sport nije toliko zagađen dopingom kao bodibilding koji širom sveta važi za sport prepun gutača pilula, odnosno obožavaoca čepića i injekcija. Lekari Univerziteta u Libeku su nedavno objavili studiju po kojoj svaki četvrti posetilac teretana u Nemačkoj koristi anaboličke steroide i hormon rasta. Prema studiji dr Žila Krolejna iz SAD, postoje bodibilderi koji su za 14 meseci upotrebom anaboličkih steroida dobili 30 kg mišića, a da još nisu bili zadovoljni svojim izgledom.

Naime, anabolici su lekovi dobijeni sintetičkim putem iz testosterona, muškog polnog hormona, koji je izdvojen 1935. godine i posle toga počeo da se pravi i veštački. Anabolici, po hemijskom sastavu steroidi, primarno su počeli da se primenjuju kod osoba koje su imale smetnje u rastu, potom kod nekih oblika anemije, čak i kod raka dojke. Efekti steroida sastoje se u povećanju mišićne mase i smanjenju depoa masnog tkiva čime sportisti uz priliv energije dobijaju na snazi i izdržljivosti.

Iako je javna tajna da recimo bodibilderi i dalje pribegavaju „veštačkom pumpanju“ mišića uz pomoć steroida, gotovo je nemoguće utvrditi koliko je tačno sportista koji uzimaju anabolike. Samo oni koji su prestali da ih koriste, javno će priznati da su nekada zavisili od tih štetnih lekova. Tako jedan od najčuvenijih svetskih snagatora, sada poznati holivudski glumac Arnold Švarceneger, priča otvoreno da je u prošlosti i sam bio „anaboličar“. „Pošto su ih svi oko mene uzimali“, vajka se on, „nije mi preostalo ništa drugo nego da ih i ja nabavim“. Sada je veliki protivnik ovih sintetičkih lekova.

Jedno je sigurno, svi koji svesno uzimaju anabolike moraju da budu spremni da će im se ako te „hemikalije“ koriste duže vreme, desiti promene u organizmu. Otkriveno je, naime, da steroidi povećavaju mišićnu masu, ali takođe utiču i na to da se uvećavaju bubrezi, jetra, slezina. Može da dođe i do paralize nerava lica, teške samoubilačke depresije, agresivnosti, a i do pojave akromegalije – pored već pomenutih organa, povećavaju se i zadebljavaju ruke, stopala, nos…

Postoje i svedočenja da bodibilderi, koji su na anabolicima u početku imaju ogroman seksualni apetit koji se ubrzo smanjuje i vremenom gotovo sasvim prestaje. I u sudskoj praksi sve je više slučajeva prestupnika i okorelih ubica koji ne mogu bez steroida. Pošto je tek nedavno utvrđena moguća veza između snagatora sa veštačkim mišićima kao mogućih kriminalaca, u našoj sudskoj praksi takva istraživanja još nisu izvršena, ali od 15 ubica i seksualnih manijaka, beleže britanski statističari, devetorica uzimaju ateroide.

Sve je čista „hemija“

Pažnja naučnika i proizvođača usredsređena je tri hormona koja sportisti najčešće koriste: hormon rasta, IGF-i i testeron. Izgleda da je novi eliksir mladosti upravo hormon rasta, za koji se ranije mislilo da posle okončanja procesa rasta nema više nikakvu funkciju.

„Teoretski, ovaj hormon produžava život zato što štiti mozak, nervni sistem, mišiće, kosti, srce i bubrege“, piše Marko B. Lukas u knjizi „HGH – Hormon koji podmlađuje“. Sportisti ga često koriste posle napornih treninga, što ima neželjene efekte – preterani rast kostiju lica, šake i stopala. Uostalom, i sami stručnjaci priznaju da se još uvek ne znaju njegovi dugoročni efekti. Istraživanja koja su u toku kroz par godina treba da odagnaju ili potvrde bojazan da HGH povećava rizik od raka. Moguće je, naime, da podstiče rast tumora dojke i izaziva rak prostate i jetre.

Supstanca IGF-1 jedno je od omiljenih sredstava kojima pribegavaju sportisti. Njena popularnost proističe iz činjenice da se prirodno luči u organizmu. „Nivo EPO-a može da se poveća samo pomoću lekova, dok se nivo IGF-1 povećava kada se boravi na velikim visinama“, objašnjava italijanski stručnjak Paolo Čereteli. „Poznato je da sportisti rado koriste hiperbarične komore, koje simuliraju boravak na velikim visinama i povećavaju priliv kiseonika u mišiće“.

U toku su i istraživanja koja treba da potvrde eventualne dobre strane testosterona, koji je tako često prisutan na sportskim borilištima. Dokazano je da on, u kombinaciji sa fizičkim vežbama, povećava snagu i veličinu mišića, ali još uvek nije dokazano da ne izaziva rak prostate. Još se manje zna o efektima DHEA, koji se na internetu reklamira kao „majka svih hormona za podmlađivanje“. „Njegove dobre strane se preuveličavaju. Osim toga, moguće je da velike doze ovog hormona kod žena izazovu preteranu maljavost i akne, a kod muškaraca rak jetre i prostate“, kaže mikrobiolog Artur Švarc, jedan od najvećih stručnjaka za DHEA.

U ovoj opasnoj igri sa biološkim bombama samo jedno je izvesno: kada bi prestali da uzimaju supstance, sportisti ne bi mogli da postižu dobre rezultate. Zato svesno zanemaruju signale koji im šalje organizam, što može da bude opasno, pa čak i fatalno.

Prirodna sredstva protiv umora

U umerenim dozama kofein je jedina supstanca koja može da poveća izdržljivost. Pod uslovom da organizam ima rezerve energije koja može da koristi. Kofein, naime, ima zanimljivu ulogu u metabolizmu masti zato što podstiče njihovo sagorevanje kada se potroše zalihe šećera.

Ukoliko se ugljeni hidrati uzimaju prema određenom rasporedu, mogu da obezbede potrebne rezerve energije za takmičenje. Aminokiseline povećavaju mišićnu masu. Po efikasnosti ne mogu da se porede sa anabolicima, ali višak proteina ne može da šteti.

Kreatin je koristan za sportiste koji se izlažu kratkim, ali intenzivnim naporima. U kombinaciji sa fosfatom, omogućava bolje skladištenje i raspoređivanje energije. Vitamini, minerali (cink, selen), sojin lecitin, klice… Sve ove supstance povećavaju mentalne i fizičke sposobnosti i deluju kao prirodno sredstvo protiv umora.

Skupa antidoping borba

Vrhunski sportisti uzimaju stimulativna sredstva pod neposrednim nadzorom svojih lekara, ali i drugih specijalista koji se uključuju u timove za postizanje vrhunskih rezultata. Već sama ta činjenica ukazuje da je dopingu teško doskočiti, jer je već samo korišćenje u rukama mahera koji su razvili antimetoda detekcije zabranjenih preparata kojima „kljukaju“ svoje pulene.

Drugi faktor neuspeha u borbi protiv dopinga je – siromaštvo. Doping kontrola danas ne može biti sprovedena na svim nivoima, jer obuhvata analizu urina u dobro opremljenim laboratorijama za koju je potrebno od dva do tri miliona dolara. Analiza jednog uzorka košta 200 do 500 dolara. Iako su nova saznanja i sprovođenje kontrole otežali varanje, ono je i dalje moguće. Piter Sonksen, profesor endokrinologije u bolnici Sent Tomas u Londonu, savetovao je Međunarodni olimpijski komitet u vezi sa dopingom. On kaže da je neke nove supstance – poput hormona rasta – teško otkriti i dodaje da treba razviti pouzdane testove, kako bi se sport očistio od dopinga.

– Mislim da je rešenje u neprestanoj borbi protiv onih koji varaju. Tako je poslednjih 20 godina i mislim da će biti tako zauvek – kaže profesor Sonksen.