Njihovo veličanstvo – pingvini

April. Na Antarktiku će uskoro nastupiti zima. Nepregledna kolona ovih ptica dostojanstveno hoda i dok žuti ukrasi oko ušiju i sjaj raskošnog perja odaju utisak carske povorke, iza površnosti izgleda krije se jedan mučenički život. Kolona odraslih pingvina, starijih od tri godine, krenula je na dug put prema dubokoj unutrašnjosti ledene ploče na kojoj će izleći svoja jaja.

Treba preći ponekad i sto kilometara, krećući se po ledu uz vetrove i nanose, kako bi se pronašlo idealno mesto za mladunce, zaklonjeno ledenim grebenom od vetra, ali daleko od mora i hrane. Hod pingvina nije tako brz, a kada ih umor sustigne, potrbuške klize po ledu kao niz tobogan i dok bi gledaocu video klipova moglo delovati kao da se igraju ili zabavljaju, oni u stvari pokušavaju da olakšaju koliko je moguće ovo teško putovanje ka produženju vrste.

Jedina su vrsta pingvina koja se razmnožava tokom antarktičke zime i verovatno jedine životinje koje mladunce gaje u tako surovim uslovima, kakvih nema ni na jednom drugu kraju planete, na temperaturi koja može dostići i -90 stepeni Celzijusa.

Ova žrtva nije uzaludna. Njihovo mladunče treba da stane na svoje noge i osamostali se do početka leta kada će život biti značajno lakši. Početkom zime ženka izleže jaje, po pravilu uvek jedno i u odnosu na veličinu majke veoma malo. Nakon dugog marša, meseci provedenih bez hrane i porođaja, majka je iscrpela sve svoje zalihe energije i ukoliko odmah ne krene po hranu neće preživeti. Ova ptica bez gnezda kojoj je led jedina podloga, jaje mora da prebaci ocu. Ali, veoma pažljivo. Polako ispušta jaje na led i nežno ga gura prema mužjaku pazeći na svaki pokret.

Ovo čine sve majke u koloniji gotovo u isto vreme, pa potresno izgledaju prizori sa mnoštvom slupanih jaja koja su u istom trenutku zaleđena, a život iz njih jnestaje. Ona koja imaju sreću da prežive preuzima mužjak, jedan među najboljim očevima u životinjskom svetu, i smešta ga pod svoju kožu, u neku vrstu torbe, prekrivenu perjem gde će mu biti toplo. Zima je i nedeljama vlada potpuni mrak.

Vetrovi dostižu brzinu od čak 144 kilometara na čas, temperatura je ekstremno niska, pa se grupa očeva ponaša kao jedan ogroman organizam kako bi preživela. Pingivini na krajevima su izloženiji vetru pa postepeno zamenjuju mesta tako da niko ne ostaje sve vreme na vetrometini već povremeno prelazi u sredinu. Sve se to dešava jako sporo, energija je dragocena, hladno je a očevi mesecima nisu jeli. Nepažljivom posmatraču može delovati kao da ova dva meseca provode gotovo nepomično pognute glave kao da se mole nekom božanstvu leda da zima bude što blaža. Međutim, oni ovako čuvaju energiju spavajući i do 20 sati dnevno.

Avgust je i grupa majki stiže na odredište. Povratak je veoma bučan, sa mnoštvom različitih glasova i zvukova pa izgleda kao da se čitava kolonija raduje ponovnom susretu. U stvari, carski pingvini jedni druge identifikuju pomoću karakterističnih zvukova i na ovaj način majka pronalazi bez greške svoju porodicu. Carevi koji se žrtvuju ovako žive vekovima. Ali, dokle će njihovo carstvo trajati?

Prema podacima iz 2009. godine, u to vreme je postojalo 595.000 odraslih jedinki u 46 kolonija. Uprkos ovom prilično velikom broju, istraživanje objavljeno u junu ove godine u časopisu Biological Conservation, koje je sproveo Woods Hole Oceanographic Institution, upozorava da se carski pingvin mora proglastiti ugroženom vrstom kako bi opstao. Bez morskog leda nema ni razmonožavnja, a još uvek nije sasvim jasno kako bi izgledale selidbe i da li bi bez teškoća ove ptice uspele da pronađu nova staništa.

Usled klimatskih promena, otapanja leda, ali i ribolova, prema matematičkom modelu ovog istraživanja do kraja veka populacija bi mogla da se smanji čak za 99 odsto, pa istraživači upozoravaju da je ovim pticama, prirodno prepupštenim samim sebi, neophodna pomoć koju za početak može da obezbedi formalno mesto na listi ugroženih.

U saradnji sa Centrom za promociju nauke, „Danas“ predstavlja izabrane priče sa naučnopopularnog portala elementarium.cpn.rs