Profesija: Prijatelj Danila Kiša

 Jedne godine sam se nešto polemički zavadio sa izvesnom vlasnicom ženskog pera, pa je gospoja u kontranapadnom odgovoru napisala otprilike ovako: „Ne može on (to jest ja) tako sa mnom, sa mnom koja sam stajala pored Kišovog odra.“ Ne bih voleo da neko stekne utisak da imam nešto protiv sećanja na Kiša. Daleko bilo. Kada bi ti mrtvozornički napisi bar malo podsećali na tekst Bože Koprivice objavljen u Vremenu, tekst koji na izvestan način oživljava i približava čitaocu Kiša, pisca i čoveka, sve bi bilo u redu. Ali sve češća upotreba Kiša kao političkog agitatora i operativca LDP i određene interesne grupe evrolevičara – nazovimo ih tako – vrlo često prelazi granice dobrog ukusa. Time se, u stvari, čini loša usluga uspomeni na Danila Kiša. Na taj način on se pretvara upravo u ono u šta su ovdašnji azijati pretvorili, recimo, Vuka i Dositeja – u okamenjenog idola, zastupnika sopstvenih interesa i politika.

To je jedan od razloga zbog kojih se nisam pridružio buci i besu koja je propratila izlazak kontroverzne knjige Nebojše Vasovića posvećene surovoj demistifikaciji Kiša. Ta knjiga je, po mom mišljenju, bila probni kamen – ako to nije svetogrdno reći – Kišove posmrtne vitalnosti. Razložniji deo javnosti se pomirio sa nespornom činjenicom da nije baš svaka Kišova rečenica vrhunac stila, dočim je antisemitske i proče natruhe odbacio. Iz te posmrtne borbe, Danilo Kiš je izašao jači i svežiji; njegove knjige – među njima i Čas anatomije – ponovo su privukle donekle zamrlu čitalačku pažnju. Da, jedno vreme, kod tolikih prijatelja, među kojima su mnogi izdavači i urednici, bilo je teško pronaći Kišovu knjigu u knjižarama.

Kao mitomanska sredina sklona krajnostima, nekritičkim obožavanjima i još nekritičkijim mržnjama, nekako smo i Danila Kiša uspeli da podelimo između „dve Srbije“. Što njemu sigurno ne bi bilo milo. Usud njegove nesvakidašnje sudbine uredio je da ga konzervativni Srbi smatraju Jevrejem, a konzervativni zapadnjaci Srbinom. A bio je i jedno i drugo. I mnogo više i od jednog i od drugog. Da je bio samo Jevrej, nesumnjivo bi duže poživeo i dobio Nobelovu nagradu; genetika Cetinja kod Kiša kao da beše nadvladala genetiku Ciona. Radeći i stvarajući kao Jevrej, izgarao je i uništavao se kao Srbin. Neki mu zameraju što je sahranjen uz pravoslavno opelo, ali ja sumnjam da je to urađeno mimo njegove volje, a ako nije – to sigurno nije bila najveća nepravda koja mu je ovde učinjena. Više bi mu trebalo zameriti što je uopšte sahranjen. Lakše bi se podnele ove mračne godine da je ostao među nama. Za kraj, saveti mladim piscima: nemojte po novinčinama pisati o Kišu. Čitajte Kiša.