Prokrastinacija ili „ne sada“

Želje su daleko i čine nam se nedostižnim, kao da postoji samo težina koja naleže i pritiska, a mi se smanjujemo i povlačimo da bi je lakše trpeli. Povlačimo se u svoje misli i živimo u mašti, jedinom mestu gde pokrećemo inicijativu i preduzimamo akciju, jer akcije ka spolja nema, osim iznuđene. Kao da je sve postalo „moram“ i „treba“.

Prokrastinacija nije lenjost, iako liči na nju

Gledano sa strane, delujemo kao da ne radimo ništa, neefikasni smo i sporo pokretljivi. Zato okolina i stiče utisak da smo nezainteresovani, neuključeni, da ne radimo ništa, da gubimo vreme i da ne znamo šta ćemo sa sobom ili – da smo lenji. Što i nije čudno jer prokrastinacija i lenjost imaju sličnu pojavnu manifestaciju – mi ne radimo nešto što se od nas zahteva ili očekuje po logici stvari.

To vidljivo odsustvo angažmana i konkretne akcije koju okolina od nas očekuje je zajedničko i odlaganju i lenjosti. Ono što ih suštinski razlikuje je unutrašnji proces – osoba koja je lenja je nezainteresovana, nema volju, želju ili interesovanja da nešto uradi, dok osoba koja prokrastinira odlaže svoje akcije i pored volje, želje i interesa.

To odlaganje je posledica unutrašnje blokade i zaglavljenosti koju osećamo i za koju postoji i verbalna manifestacija u našem govoru – kada prokrastiniramo često izgovaramo: „osećam se blokirano“, „zaglavljen sam“, „zablokirao sam“.

Razlikovanje prokrastinacije od lenjosti je važno i još iz dva razloga – razumevanja i dobijanja podrške. U našoj kulturi, lenjost se ne prihvata već kritikuje, odbacuje i osuđuje. Prokrastinacija nije lenjost, mada na lenjost liči po svojoj spoljašnjoj manifestaciji. Prokrastinacija nije lenjost već odlaganje koje traži podršku da bismo izašli iz njega.

Prokrastinacija je želja sapeta u unutrašnjem otporu, strepnji ili težnji ka savršenstvom. Centripetalna i centrifugalna sila, približno jednake jačine, uperene jedna protiv druge koje rezultiraju zastojem. Kada prokrastiniramo činimo to uz punu svesnost i osećaj krivice jer znamo šta radimo.

Prokrastinacija rezultira sa intenzivnom nelagodom, kontinuiranim i prolongiranim stresom, osećajem neuspeha, uzdrmanih relacija sa okolinom i odsustvom iz vlastitog života. Retko kada manje radimo ono što volimo nego kada odlažemo. Retko kada toliko kočimo svoj razvoj, srozavamo svoje samopouzdanje i kvarimo relacije sa okolinom nego kada prokrastiniramo. Retko kada smo odsutniji iz našeg života nego kada smo „na pauzi“ od njega. Prokrastinacija je „ne sada“ – a „sada“ je jedino vreme koje imamo. „Ne sada“ je iluzija pripreme i sakupljanja energije. „Samo još ovo pa ću da uradim ono“ je iluzija da se osnažujemo i da sebi omogućavamo neko malo zadovoljstvo koje će nam pomoći da izdržimo ono što odlažemo.

Prokrastinacija i geštalt terapija

Kroz prizmu geštalt terapije, prokrastinaciju možemo da posmatramo u kontekstu prekidanja i povlačenja iz kontakta sa okolinom i preusmeravanja energije ka unutra umesto ka spolja. „Kako prekidam kontakt sa okolinom?“, „Šta je ono sa čime ne želim da budem u kontaktu?“ – su neka od pitanja koja mogu da nam pomognu da bolje razumemo sebe i postanemo svesni šta radimo.

Još jedno pitanje koje može da nam pomogne da sami sebi postanemo jasniji je pitanje „od čega se štitim?“ – jer obično ne odlažemo stvari u situacijama kada se osećamo sigurno i u kojima očekujemo prijatnost. To nam govori da odlaganje često može da ima i zaštitnu funkciju i da se na taj način štitimo od ranjivosti, kritike i osećaja neuspeha.

Prokrastinacija je fenomen i zato je važno da joj tako i pristupimo. A to znači da je istražimo i da otkrijemo koju poruku naše odlaganje ima za nas, a ta poruka je za svakog od nas individualna. To je ujedno i pristup Geštalt terapije, istraživački. Da istražimo vlastito ponašanje koje spolja može da izgleda kao lenjost, ali nije lenjost, već odlaganje akcije. Tu spadaju i sva naša ponašanja koja imaju funkciju prokrastinacije, koja možemo da primetimo i prepoznamo. Neka od njih mogu da budu i veoma kreativna, neka i društveno odobravana i podržana, a da su ipak u funkciji prokrastinacije. To su sva naša ponašanja koja nam ne donose olakšanje već samo prolongiranje nedonošenja odluke i trajanja težine koja nas pritiska.

Baš zato što se prokrastinacija često poistovećuje sa lenjošću, lošom organizacijom ili „razvlačenjem“, može da se dogodi da nam okolina, u zavisnosti od svojih očekivanja, upućuje kritike sa kojima se teško nosimo i koje mogu da imaju suprotan efekat – da još više prokrastiniramo sa ciljem da se zaštitimo.

Upravo zato što kritika često ne daje željene rezultate, potrebni su nam podrška i razumevanje. Podrška i razumevanje stvaraju toplu i podržavajuću atmosferu i prostor za istraživanje.

Istovremeno, očekivanja okoline često mogu da budu svojevrstan test realiteta, te da su ta očekivanja i zamerke ukorenjene u realnosti i zato je važno da ih uzmemo u obzir i istražimo. Konačni cilj je da obnovimo tok svoje energije, da otkrijemo gde i kako zapinjemo, da uspostavimo balans i izađemo iz prokrastinacije.

Autorka je psihoterapeut, klinički psiholog i geštalt terapeut

www.gestalt.org.rs