Rusija: Sponzoruše citirale Puškina

Potkraj dvadesetog veka, ti krugovi sijali su mutnom prljavožutom svetlošću. Moskva, taj neveseli satelit na rubu Evrope, tinjala je umirućim žarom sovjetske imperije. A onda, u dvadeset prvom veku, nešto se dogodilo: novac. Još nikad se nije tako mnogo novca za tako kratko vreme slilo na tako mali prostor. Orbitalni sistem se promenio. Koncentrični krugovi visoko nad gradom zablistali su svetlošću novih oblakodera, neona i majbaha što jure drumovima, kovitlajući se sve brže na bučnom, hipnotičkom bleštavilu pozadine. Rusi su bili novi džet-set: najbogatiji, najmoćniji, najopasniji. Imali su najviše nafte, najlepše žene, najbolje žurke. Od spremnih da sve prodaju, postali su spremni da sve kupe: fudbalske klubove u Londonu i košarkaške klubove u NJujorku; umetničke zbirke, engleske novine i evropske energetske kompanije. Niko nije bio kadar da ih razume. Bili su istovremeno prosti i prefinjeni, lukavi i naivni. NJihov život imao je smisla samo u Moskvi, gradu koji živi filmskom brzinom, koji se menja takvim tempom da to mrvi svaki osećaj stvarnosti, u kojem se golobradi momci za tren oka preobražavaju u milijardere.

„Predstava“, tako je glasio slogan grada, sveta u kojem su gangsteri postajali umetnici, sponzoruše citirale Puškina, a Anđeli pakla se zanosili da su sveci. Rusija je videla toliko svetova kako se smenjuju tako sumanutom progresijom – od komunizma preko perestrojke, šok terapije, neimaštine, oligarhije i mafijaške države, do megabogataša – da su njeni novi junaci stekli utisak da život nije ništa drugo do bleštava maskarada, u kojoj nema nijedne postojane uloge, položaja ili ubeđenja. „Želim da isprobam svaki lik koji je svet ikada video“, umeo je da mi kaže Vladik Mamišev Monro.

Bio je performans umetnik i maskota grada, neizbežni gost na zabavama kojima su prisustvovali neizbežni tajkuni i supermodeli, na koje je dolazio obučen u Gorbačova, fakira, Tutankamona, ruskog predsednika. Kad sam tek došao u Moskvu, mislio sam da su te beskonačne transformacije izraz oslobođene zemlje koja opijena slobodom navlači različite kostime i proširuje granice ličnosti što je moguće više, do onoga što će predsednikov vezir okarakterisati kao „vrhunac postanja“. Tek sam godinama kasnije počeo da te beskrajne mutacije doživljavam ne kao slobodu već kao oblike delirijuma, u kom kojekakva strašila i košmarni vidovnjaci postanu ubeđeni da su gotovo stvarni i marširaju prema onome što će predsednikov vezir docnije nazvati „petim svetskim ratom, prvim nelinearnim ratom svih protiv svih“.

Iz knjige „Ništa nije istina i sve je moguće“, prevod: Tijana Milošević, izdavač: Laguna