Separatizam antiseparatista

Sada je već sasvim jasno da Srbija nije u stanju da funkcioniše u normalnim okolnostima; svaki priznak mogućnosti normalizacije, izaziva paniku među političarima. Što je razumljivo.

Eventualna normalizacija prilika ostavila bi bez posla legiju lažnih političkih mesija i njihovih još lažnijih apostola. Pri kraju prve decenije XXI veka, ključne reči na srpskoj političkoj sceni su još uvek „borba“ i „odbrana“. Momentalno se od opasnosti vojvođanskog separatizma „brani“ celovitost i teritorijalni integritet Srbije, a na prvoj liniji odbrane našli su se predvidivi likovi, ovlašćeni čuvari nacionalnog interesa, koji se na volšeban način uvek poklapa sa ličnim interesima branitelja.

Pošto sam neznalica u pravnim pitanjima, zaobići ću ustavne i druge finese vezane za vojvođansku autonomiju, a pozabaviću se banalnim činjenicama. Na prvom mestu: Vojvodina – za razliku od Kosova – ima dugu tradiciju autonomije; većinu stanovništva Vojvodine čine Srbi. Koštunica i višećelijski organizmi iz njegove kolonije, podigli su neki kilavi ustanak protiv statutarnog vraćanja jednog dela ovlašćenja do juče čisto fiktivnoj vojvođanskoj autonomiji. Nije li taj isti branitelj koliko juče Albancima nudio potpuno nezavisnu državu pod jednim jedinim uslovom: da ne kažu isuviše glasno da je to nezavisna država. Neopisivo je srećan sticaj okolnosti da su kosovskoalbanski političari istog mentalnog sklopa kao i serdar: ne interesuje ih realni život; opsednuti su zastavama, dokumentima, preambulama, i drugim tricama i kučinama. Da su bili nešto realniji, imali bi isto ono što već imaju, samo o trošku Beograda. To jest – svih nas. Pa bi se na kraju, kad isprazne kasu, svejedno otcepili.

Ako srpska vlast u Beogradu nema poverenja u nekih milion i po Srba koji nastanjuju Vojvodinu, ako sumnja da će se Sremci i Lale otcepiti, onda im toplo preporučujem da prestanu da nas zajebavaju i da zatvore radnju. Ako, saglasno patriotskim palamudžijama i analitičarima, u „užoj Srbiji“ ima još milion do milion i po izdajnika, nema vam druge gospodo, nego da raspišete tender. Pa ko da više. Rusi bi nas, pretpostavljam, kupili za 400 miliona evra. Ali, brzo bi nas preprodali. Država u kojoj izdajnici i separatisti čine polovinu populacije, nema nikakvih izgleda za opstanak. A ako država ipak namerava da opstane, pa ustanovi da toliko izdajnika nema, onda neizostavno mora strogo sankcionisati sve one koji izdajnike priviđaju i proglašavaju.

Jer gledajući ovih dana po televizijama horde samozvanih srbobranitelja, slušajući sve te dobro plaćene katastrofe humaniteta, njihove otužne, ali proračunate paranoje, malo koji čovek sa iole osećanja za etiku i estetiku ne bi poželeo da se od svega toga otcepi. Sasvim sam ozbiljan kada kažem da su takvi tipovi glavni motor eventualnih separatističkih tendencija i projekata. Malo se ovde o tome zna, ali vredi napomenuti da je ideja Velike Srbije najpre začeta u glavama austrougraskih propagandista, da bi mahali sa njom kao strašilom, pa se tek onda primila u Srbiji. Konačno, došla je glave Austrougarskoj, a umalo i Srbiji. Lep primer kako se paranoje i izmišljotine olupaju o glave onih koji misle da se uz njihovu pomoć može stići do nekog cilja. Pametno je rekao onaj cinik: „Čime druge plašiš, to će tebe zadesiti.“