Foto: Imre SaboDan Jugoslovenske narodne armije (JNA) bio je zvanični praznik oružanih snaga Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) i proslavljao se u znak sećanja na 22. decembar 1941, kada je u mestu Rudo formirana Prva proleterska brigada. Bilo je to vreme kada su vojsku služili ne samo radnička i seljačka deca, već i najpoznatiji sportisti, glumci, fotoreporteri, pevači…
A, naravno, sve to je bivalo opširno propraćeno i „opevano” na stranama tada važne i nezaobilazne vojne štampe i ostalih JNA medija, u kojima je dug prema domovini (od)služio veliki broj naših kolega. Jedna od takvih vojničkih, bila je i redakciji lista „Za pobedu” u ondašnjoj SR Makedoniji u kojoj su se smenjivale generacije novinara među kojima su bili: Julijan Nađ, Kiril Talevski, Filip Mladenović, Imre Sabo, Ljubiša Stojanović, Branko Vučković…
– Tada kapetan Ljubodrag Stojadinović, ondašnji kolumnista lista „Za pobedu”, današnji kolumnista „Peščanika”, jedan je od najduhovitijih ljudi koje sam ikada upoznao, priseća se za Danas naš kolega Branko Vučković svojeg vojevanja.
Glavni i odgovorni urednik glasila bio je potpukovnik Petar Rusić a glavni „šef” pukovnik Marko Negovanović (koji je nakon raspada bivše Jugoslavije kratko vreme bio ministar odbrane u vladi Mirka Marjanovića). U redakciji skopske „Za pobedu” bio je i kapetan Mende Dimovski, po Vučkovićevim rečima, sjajni mladi starešina koji je zbog ljubavi prema pisanoj reči uopšte, a posebno prema novinarstvu, žrtvovao brže napredovanje u vojnoj službi i bio njihov „anđeo čuvar” i „dežurni advokat” za odbranu svih vojničkih nestašluka.
U odeljenju za organizaciju sportskih aktivnosti našli su se i proslavljeni fudbaler „Crvene zvezde” i reprezentacije SFRJ Miloš Šestić i Andre Knego košarkaš zagrebačke „Cibone”.
Devojke služile duži vojni rok od Vulina
Vojevanje Branka Vučkovića u Makedoniji vodilo je preko Strumice, na krajnjem jugoistoku tadašnje Jugoslavije, takoreći „bogu iza nogu” i Titovog Velesa do Skoplja, gde se jednog lepog septembarskog dana obreo u vojnom listu Skopske armijske oblasti „Za pobedu”, i to po ličnoj naredbi komandanta Skopske armijske oblasti, Lambeta Mihajlovskog.
– Tako nisam stigao da upoznam komandanta kasarne u Velesu Manojla Milovanovića, potonjeg načelnika štaba Vojske Republike Srpske ali sam zato „vrlo dobro” upoznao Blagoja Adžića, tadašnjeg komandanta kasarne u Štipu, priča Vučković, dodajući da Ratka Maldića (za koga je bio upozoren da „tamo šefuje sa Adžićem”) nikada nije lično upoznao.
Tokom boravka u redakciji lista „Za pobedu” iskoristio je svaku priliku koja mu se ukazala da ode na teren i razgovara sa vojnicima i starešinama koji su dolazak novinara doživljavali kao šansu da svoj požrtvovani rad sa vojnicima predstave široj javnosti.
– Zbog toga su mi uvek pružali maksimalnu logistiku obezbeđujući mi pratnju i kampanjole da me prevezu do najudaljenijih karaula na granicama Makedonije sa Albanijom, Grčkom i Bugarskom. Sa službenih putovanja sam se uvek vraćao sa dobrim reportažama o vojnicima i mlađim oficirima koji su veoma savesno i odgovorno obavljali svoje graničarske zadatke, ne bez ponosa i danas ističe ovaj naš sagovornik.
Pored tog osnovnog redakcijskog zadatka uvek je punio beležnice i mnogim drugim pričama običnih vojnika koje je objavljivao u listu.
– Bilo je i mnogo zgoda koje su se i kasnije prepričavale u komandi armijske oblasti. Jedna od njih je i neobičan susret sa makedonskim rezervistom prilikom jedne višednevne vojne vežbe na Krivolaku. Tu vežbu smo pratili Kiril Talevski i ja, a u jednom predahu u kafani u zabačenom selu nadomak Štipa, našem stolu je prišao zadihani rezervista koji nam se obratio za pomoć da pronađemo njegovu jedinicu, jer je već tri dana kasnio da joj se priključi. Na njegovu molbu mi smo odgovorili da ne možemo da mu pomognemo jer smo mi redovna vojska. On se glasno nasmejao i gledajući ćelavu Kirčetovu glavu i moju sedu kosu odgovorio: „Ma kakva bre redovna vojska. Vas dvojica ste ćelavi i sedi više od mojih deda”. Na to smo mi povadili vojničke bukvice da mu dokažemo koliko smo mladi. On je začuđeno pogledao prvo nas, onda bukvice, izvinio se i otišao, kroz smeh prepričava Branko Vučković. Ubrzo je stigla nova tura pića koju je, kako im je objasnila kelnerica, platio rezervista.
– Naravno, gledano iz moje perspektive, služenje vojnog roka tada je bilo veoma zanimljivo i izazovno, ali verujem da vojnici koji su služili vojni rok u kasarni u Štipu nemaju takvo mišljenje. Štip je u vojničkom žargonu bio skraćenica za termin koji je oslikavao stanje u kasarni u kojoj su komandovali Adžić i Mladić: Šuti-Trpi-I-Pati, navodi on.
Te, sada već daleke, 1983. godine stigla je i prva generacija devojaka koje su se javile da dobrovoljno služe vojni rok. Naravno da je prilježna redakcija lista „Za pobedu” i to „evidentirala” u svim do tada poznatim i nepoznatim vidovima i rodovima novinarskog izražavanja.
– Za razliku od bivšeg ministra odbrane Aleksandra Vulina koji se, kada je postao ministar, setio da nije odslužio vojni rok, pa je tu dužnost obavio za dve nedelje boravka u kasarni, mlade devojke su služile šest meseci vojnog roka za rezervne oficire, a tri meseca za žene vojnike, završava on svoje press memorabile iz JNA.
Budući „prašinjar” na viskiju sa generalom
A među onim „(ne)srećnicima” iz Štipa, barem na početku zatekao se i Imre Sabo, već tada jedan od najpoznatijih fotoreportera made in SFRJ. Svi koji su ikada bili u JNA znaju da je iz nje bilo najstrožije zabranjeno da se išta iznese, fotografije pogotovo. Pri odlasku iz vojske Sabo se „dosetio” da samo „pozajmi” fotografije iz arhive lista „Za pobedu” koje je slikao, navodno za potrebe izložbe pa ih „odmah vraća”. Izložba nikada nije održana ali zahvaljujući njegovoj domišljatosti bez problema ilustrujemo i opremamo ovaj tekst. Hvala.
– Te 1983. godine kada sam otišao u vojsku bio sam gotovo trećepozivac, najstariji tamo, pošto sam izbegavao služenje vojnog roka do krajnje granice – 27. godine, priča Sabo koji je služenje u JNA počeo kao „martovac” (martovska klasa).
Iskreno, on je bio „sredio” da vojnu obavezu reguliše u Beogadu ali je veza „pukla” pa je završio u Štipu.
– Već sam radio u brojnim novinama i redakcijama i živeo u Beogradu a u vojsku sam slat preko vojnog odseka u Kinkindi. Bilo je dogovoreno da me „rasporede” u Beograd. Ali, čoveka koji mi je to sređivao premeste u Novi Sad a njegov naslednik, terajući kontru „baci” me u Štip. I tako završim u specijalnoj izviđačkoj jedinici, gde je obuka punih šest meseci. Sreća što sam tada bio najjači i najspremniji u životu iako sam mnogo propatio na vežbama, seća se Sabo.
Dok ostala vojska radi jednom jutarnje vežbe, izviđači za to vreme moraju dva puta da pređu pešadijske prepreke i to sa nožem u zubima, ne metaforički.
– Već sam poznavao ljude iz vojnog lista „Za pobedu” i pukovnika Rusića, Ljubu Stojadinovića koji je bio kapetan u Velesu i kod koga sam posle bežao na pivo iz Štipa, iz kasarne u kojoj je između ostalih major bio i Ratko Mladić a komandant Blagoje Adžić. Komandant te armijske oblasti je bio Lambe Mihajlovski, koga sam isto poznavao i dve nedelje pre nego što sam otišao u vojsku pio sam viski sa njim na Skopskom aerodromu. I on kaže: „dođi kod mene” a ja odgovorim ponosno: „to sam već završio generale” i „da idem u Beograd”. E, a kad sam stigao u Štip više nikakve šanse nisam imao da priđem Lambetu Mihajlovskom, priča on.
Tokom jedne vojne vežbe, na koju nije otišao zbog poštede – plikovi i gljivice na nogama, Rusić mu je rekao: „Smisli kako znaš i umeš da razdužiš pušku i beži iz Štipa u Skoplje”. Uspeo je da razduži pušku, seo u atobus za Skoplje a ostalo je „pokrio” urednik/p.pukovnik Rusić.
– Završio sam u listu „Za pobedu”. Nisam više od tri puta spavao u skopskoj kasarni „Maršal Tito” već sam sve vreme bio i boravio u redakciji. Navikao sam na to, nastavlja on.
Sabo je prava riznica vojničko-medijski anegdota iz tog vremena od kojih su najbolje vezane za cicero (tradicionalnu jedinicu mere za veličinu fonta i razmak iz vremena kada se prelom štampe obavljao ručno).
– Prelamamo mi novinu, a tu je bio jedan zastavnik, onako, prilično ulizički nastrojen, kad ulazi kapetan Ljuba gleda prelom i kaže:„ Fali mi jedan cicero ovde”, a zastavnik se sagne, počne da baulja i traži „cicero” ispod stola, i danas se smejući priča Sabo.
Kao vojnici koji rade u listu armijske oblasti nisu išli na vojne vežbe, izgovarajući se na „stalnu zauzetost” i „važnost posla” koji obavljaju u informativnoj službi.
– Odvijala se savezna vojna vežba, jugoslovenskog ranga koja se baš i zvala „Za pobedu” a mi smo po dvojica nosili materijal u štampariju. I onda jedan kapetan pita: „Pa je li to toliko teško da moraju dvojica da nose?”.
– Jeste. Ciceraža je jako teško, ne možete vi da zamislite koliko, kao iz topa odgovorimo eskivirajući vežbu i taj put.
Vežbi je bio pošteđen ali iako vrstan fotoreporter jedne druge obaveze nije.
– Gde god sam odlazio da fotografišem za potrebe novine morao sam i da pišem reportaže o tome. I, odem ja u neku karaulu na granici sa Bugarskom, vratim se i napišem reportažu. Počeo sam rečima „uzanim vijugavim puteljkom, stigli smo do tamo i tamo”, završim i predam tekst i fotografije. Urednik Rusić pročita moj tekst a onda izvadi iz arhive i pokaže mi brat bratu jedno tridesetak mojih reportaža a, svaka od njih počinje rečenicom: „uzanim vijugavim puteljkom, stigli smo do tamo i tamo”.
Vojnicima, pa i vojnim fotografima je najstrožije bilo zabranjeno da poseduju privatne foto-aparate. Sabu đavo nije dao mira pa je prošvercovao svoju „Smenu 8” u kasarnu.
– Napravio sam reportažu sa vežbe u Krivolaku, dao slike uedniku Rusiću i to je objavljeno u „Za pobedu”. Prvi put sam pozivan od bezbednosnih snaga da provere kako sam „ja to pravio” i „otkud meni foto-aparat”. Tekst nije bio problematičan. Priznam da sam „ceo život fotoreporter” i „da ne mogu bez foto-aparata”, pa sam ga prošvercovao u kasarnu, na vežbu… Posle kraćeg većanja rešili su da mi „progledaju kroz prste”, čak su mi dozvolili da ubuduće radim fotografije u prostorijama Foto kluba Štip. Tako da ja, umesto da radim dosadne jutarnje vežbe, odmah posle ustajanja hitno skoknem do Foto kluba u gradu „da nešto neodložno uradim”, završava još jednom anegdotom svoje uspomene iz JNA za Danas Imre Sabo.
Ništa nije slutilo na raspad Jugoslavije
Kada je tog „nekako s proleća” 1983. godine prilazio ulazu kasarne „Maršal Tito” u Skoplju, jedne od najvećih tadašnje Jugoslavije, naš poznati novinar i književnik Filip Mladenović (autor kultnih satira „Filipike”) nije ni slutio da će mu druga polovina vojnog roka od 12 meseci, rod „streljačka pešadija”, biti u znaku novinarstva.
– Tokom prvih šest meseci vojne obuke, veoma zahtevne i naporne, kao pripadnik oklopnih jedinica bio sam učesnik masovne vojne vežbe „Jedinstvo 83” na Krivolaku, najvećem vojnom poligonu u SFRJ. I gle čuda: na ovu vojnu vežbu sjatio se veliki broj novinara, a među njima i sada već pokojni Miroslav Lazanski i Aleksandar Tijanić, započinje on svoju priču iz vojske.
Kasarna „Maršal Tito” je bila toliko velika da su prostorije za ručavanje bile smeštene na dva sprata.
– Sećam se kako smo čekali po čitav sat na vrelom makedonskom suncu dok nismo stizali do svojih vojničkih porcija. Jednog jutra, po završetku obavezne obuke, primetim na oglasnoj tabli da redakcija vojnog lista „Za pobedu” traži vojnike sa novinarskim iskustvom za radni angažman. Naravno, prijavio sam se narednog dana. Nije prošlo ni 10 dana, kad me kapetan pozva u kancelariju da bi mi uručio rešenje o premeštaju u komandu skopske vojne oblasti, u centru Skoplja, nastavlja Mladenović.
Koliko mu je prva polovina vojnog roka bila teška, toliko je vreme od kraja septembra 1983. pa do sredine marta 1984. bilo zanimljivo i sadržajna.
– Kao vojni novinar putovao sam po celoj Makedoniji, pisao reportaže, pomagao u uredjivanju vojnog glasila, družio se sa kolegama Branislavom Petermanom i fotografom Imre Saboom. Tada je kulturni i umetnički život u Skoplju bio veoma bogat, što mi je omogućilo da večeri provodim na pozorišnim predstavama, izložbama, koncertima, promocijama knjiga…, navodi on samo deo svojih „boračkih” aktivnosti.
Imao je, kako kaže, privilegiju da upozna dramskog pisca Gorana Stefanovskog, tada mladog režisera Milčeta Mančevskog, profesora filozofije dr Ferida Muhića, kao i jednu talentovanu pesnikinju, za koju ga „vezuje platonska ljubav”. Te njegove vojničke sezone 1983/84. ništa nije slutilo na raspad Jugoslavije. Sve je bilo u znaku tzv. novog talasa, počev od „Azre” Branimira Štulića do EKV Milana Mladenovića.
– Ljudi u Makedoniji su druželjubivi, dobri domaćini, topli i srdačni. Posmatrajući njihove svadbe, kafanske proslave i učestvujući na nekoliko žurki, što u stanovima, što u klubovima, upijao sam neverovatno silnu energiju prisnosti i vitalnosti. Svi zajedno smo slavili život, svesni da imamo samo jednu dužnost: da budemo srećni, podeseća ovaj naš sagovornik na neka druga, srećnija i lepša vremna.
Od Druga Tita do „Sex pistolsa”
Škola rezervnih oficira u Bileći u našoj, bivšoj zemlji je bila poznata kao jugoslovenski Vest Point. To je bila svakako najozbiljnija kasarna sa rigoroznom disciplinom i paklenom obukom.
– Naravno, ja nisam bio pitomac nego običan vojnik (prašinar) i obična vojska je tu regrutovana kao ispomoć školi u izvođenju nastave i funkcionisanja kasarne. Mene je zadesila ta privilegija da devet meseci radim u radio-stanici koja je funkcionisala po sistemu razglasa, ali sa jasnom uređivačkom politikom, informativnim i muzičkim programom, seća se za Danas naš kolega Hanibal Kovač čiji je vojni rok (pro)tekao uz mikrofon i u studiju.
U toj redakciji je bilo njih četvorica vojnika i dvojica starešina, a glavni je bio poručnik Sadik Sejdić.
– Interesantno je i to, posmatrano sa ove distance, da su zajedno sa mnom bili i kasnije poznati umetnici i novinari poput Zorana Haraminčića iz Zagreba, dobitnika Porina, kao i Dragan Dimić, čuveni klarinetista i glavni i odgovorni urednik Drugog programa Radio Beograda, ističe Kovač.
Koncepcija delovanja tog medija bio je klasična indoktrinacija svih Bilećanaca i najviše se forsirala partizanska borba u vreme Drugog svetskog rata.
– Svakodnevno smo u tri termina čitali šta se toga dana dešavalo u NOB-u i sami smo po slobodnom izboru birali četiri-pet događaja koje smo prezentovali preko etra. U tom smislu smo imali slobodu izbora, ne zaboravlja on.
Takođe, bili su zaduženi za distribuciju dnevne štampe svim starešinama i to „Borbe”, „Politke” i „Večernjih novosti”.
– Po potrebi smo neku važnu vest iz dnevne štampe spikerski prenosili i naravno, cela kasarna je odjekivala u tom propagandističkom tonu jer zvučnici su se nalazili na svakom mestu u razmaku od 10 metara. Kasarna je bila ogromna i u njoj se svakog trenutka nalazilo minimum 1.500 ljudi, otkriva nam on sada slobodno negdašnje „strogo pov. vojne tajne”.
Po njegovim rečima, najzanimljivija činjenica je ta, i deluje gotovo neverovatno, da su imali pravo slobodnog izbora kada je reč o emitovanju muzike.
– Niko nam nikada nije prigovarao zašto smo pusliti „ovo ili ono”. Bilo je fenomenalno što se toga tiče i slobodno mogu da kažem da smo puštali najbolju muziku u celoj Jugoslaviji kada je reč o vojsci. Rokenrol isključivo!, kano klisurina usklikuje Hanibal Kovač.
Ploče i kasete nabavljali su iz „civilstva” i gruvali da je to „bilo strašno”.
– Po tome pamtim tih devet meseci službovanja u važnom mediju bilećke kasarne.
Disciplina svakoga trenutka i na svakome mestu, bez pogovora, a na zvučnicima se čuju „Sex pistols” ili „Clash”, „razdužuje” se on „pred skidanje” sa izjavom za Danas.
NOB, Tito, predsedništvo Jugoslavije i „Paket aranžman” u razmaku od nekoliko minuta, to je nešto što je na jednom mestu u istom trenutku mogla samo JNA da objedini. Pa, odista – ništa ih nije moglo iznenaditi. Sem…
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
