Evrorazglabaonica

„Evrovizija je došla, eksplodirala i otplovila u pravcu Moskve“, piše u svom najnovijem tekstu bloger b92 Kris Farmer. Zabavljen nepotrebnom simbolikom koja se u Srbiji produkuje oko Evrope i evropskog, Farmer ne može da ignoriše gotovo alegoričan het-trik: Rus u Srbiji pobeđuje sa američkom pesmom koja u naslovu ima – san.
Dalja proizvodnja ovakvih otkrivalačkih sinteza može biti opasna jednako koliko i intrigantna: jer, kako biste u simboliku pretopili činjenicu da se pesma otpevana na izmišljenom jeziku nije plasirala ni u finale Evrosonga? Čitate li taj podatak kao neuspešan pokušaj subverzije, kao pakosnu šalu, kao čin omalovažavanja? Ili možda kao urnebesnu parodiju na temu kloniranja identiteta? Kao posprdan pokušaj da se kreira imaginarni portret univerzalnog Evropljanina – bića u suknji nalik na šareni amrel koje brblja neke da-da-izme, odbijajući da svetu prida značenje jednako koliko odbija da značenju da bilo kakav svet?
S druge strane, ljutnja stalnog komentatora „Evrosonga“ Terija Vogana zbog lošeg plasmana britanske pesme emituje nedvosmislenu anksioznost pred činjenicom da dobro organizovana gomila Liliputanaca lako savladava džinovskog Gulivera. Niko ne voli Britaniju, konstatuje Vogan, kao uvređeni kapiten tima koji je poslat na klupu, kao nesrećni deran kome niko nije došao na rođendan. Činjenica da se Vogan detinjasto ljuti na demokratsku ideju „jedan mobilni – dvadeset glasova“ ne menja na stvari: bivši velikani popa ostaju nesrećni i usamljeni u sadašnjosti, ma koliko neporecivo im pripadala istorija.
U sadašnjosti, pobedu odnosi bosonogi džindžov kog prate ćemane i sličuge, šarm se meri brojem pratećih vokala koji štrikaju, refren glasi „Afrika, paprika“ – i svet ne samo da ne propada zbog toga, štaviše, srećno se multiplikuje u daljem nizu bezazlenih bedastoća.
Odmaknemo li se od političkog, Evrosong ćemo čitati i kao poetički vatromet, kao možda poslednji bastion postmodernih mehanizama citatnosti, aluzije, nasumičnosti, diskontinuiteta i protivrečnosti: iskoračivši iz umetnosti, mehanizmi postmodernog ulaze u zabavu, baš tamo odakle su proistekli, po babu i stričevima.
Pre više od trideset godina, Dejvid Lodž napisao je rečenicu koja je prošla gotovo neprimetno: „Čitalac nalazi da je postmodernistička književnost teška ne toliko zbog njene nerazumljivosti, nego zato što odaje nesigurnost koja joj je svojstvena“. Evrosong je zato takav kakav je: odraz čiste i duboke nesigurnosti ko si i šta si. Evropski liliputanci se ače i beče možda baš stoga što nisu sigurni da njihovi ozbiljnost i dostojanstvo imaju cenu, makar i bagatelnu.
Bio simboličan ili ne, kič-fest u Srbiji oličava sjaj i bedu evrointegracija. Evropa je u Srbiji postala bedž na svačijem reveru, ispražnjena od značenja kao pomoćni glagol. Evrosong je, s druge strane, gotovo neokolonijalistički ideal bezbolnog defilea kulturnih i jezičkih različitosti. No zanimljivo je uočiti kako se u Srbiji i Okolini to koketiranje sa kič-evropejstvom gotovo logično uparuje sa nacionalističkim strategijama predstavljanja identiteta. S jedne strane je panevropski panađur, kič-fest koji na neki zauman način ipak šalje ultimativnu poruku da se moramo voleti i trpeti, s druge strane lokalni šovinizam-šund u vidu mitingaškog bulažnjenja po koncertima i trgovima.
Kakva je razlika između kič-festa i šovinizam-šunda? Nikakva, u smislu da ih odlikuju nemoguće sinteze, neprirodni brakovi protivrečnih ideja i nepomirljivih uticaja. Primer potonjeg nije samo šok bomba iz komšiluka, pevačko-huškačka zvezda koja u pesmi tvrdi da je spremna da nekoj svojoj Anici za ljubav zapali Krajinu, naročito ako dotična u atačmentu ima dobru dozu vina.
Šovinizam-šund produžuje se prirodnom deobom kad počne rasprava o lažnim finesama. U vremenu kad je Internet postao velika razglabaonica – razmena gledišta, stavova i mnijevanja – sve je više želje da se iskaže sopstveni stav, i to po cenu fabrikovanja lažnih finesa. Domaća finoća meri se prljavim vešom s druge strane plota; kao da tuđa besprizornost čisti našu.