Godina bola i bloga

„Jadna i bedna devedeset sedma“, pevao je naš ovdašnji kantautor koncem prošlog milenijuma, u deceniji kojoj smo plebiscitarno želeli da vidimo leđa. Reč „plebiscitarno“ je prilično sporna, jer se glava i stomak biračkog tela nikako nisu uspevali složiti oko toga da li žele bolje, i s kim to bolje žele, i kada ga žele. Možda se isti slogan na temu jada, bede i godine sedme može iskoristiti ponovo, tek neznatno prepravljen, baš kao i ona Hamletova opaska o ekonomisanju resursima. Princ je, naime, samo „primetio“ da se hrana preostala sa daće njegovog oca hladna služi na sledećem društvenom događaju – nuto čuda, upravo na svadbi njegove majke. Brzu preudaju Hamlet tako cinično opravdava štednjom. Nije trebalo ni četiri veka da Šekspirova argumentacija dobije na opravdanosti a izgubi na cinizmu. Jer, greh je bacati hranu – a jedan život manje-više ionako je prošao.
Kao i stih od pre deset godina, dovoljno aktuelan da se upotrebi i danas, opaska o (suštinski bezosećajnom) preselencavanju hrane sa odra na svadbenu sofru pije vodu bolje nego sunđer, a alkohol bolje nego đuvegija Hamletove keve. Utoliko pre što se količina nesreće i smrti dramatično uvećavala što je kraj 2007. bivao bliži. Džemsdinovskih sudbina – mladih života ugašenih brzinom – bilo je nepodnošljivo mnogo; kao da se na morbidno-perverzan način opasao pun krug, započet smrću princeze Dajane pre punih deset godina – krug bezuspešnih bekstava u slobodu, oplakivanih sa malo iskrene tuge i mnogo preterivanja.
Nesreće koje su bile u žiži medija funkcionisale su kao hrišćanske parabole o nagradi i kazni, bilo da se nevešto koristila sujeverna besmislica da Bog one koje voli uzima mlade i da svoj danak uvek najavljuje u snovima i vizijama izabranih žrtava, ili pak teza o kobnom obilju koje se na kraju obije o glavu – kako obilje, tako i san o njemu. Fenomen globalnog bola o kojem smo pisali na ovim stranicama u maju 2006. demonstriran je tokom 2007. u nekoliko navrata, najčešće kao Internet epidemija. Smrt princeze Dajane porodila je cunami tzv. „rekreativne žalosti“ i „manufakturisane emocije“ koji nije ni nestao ni jenjao, već su ga virtuelni vidovi ritualne patnje samo osnažili. Tuga za osobama koje ne poznajemo lično nego im samo preko medija zavirujemo u krevet i tanjir sa strahotnim završetkom „Velikog brata“ dobila je tragičnu i grotesknu formu. Samozadovoljstvo sopstvenom običnošću koje ste gledali u učesnicima tog „stvarnosnog spektakla“ surovo se prekida smrću, ali i ta surovost tone u banalnost: tragičnije i poraznije od svega jeste što iz umiranja nestaje sve ono herojsko i uzvišeno koje smo smatrali da obavezno dolazi i posle najobičnijeg, najdosadnijeg i najbezličnijeg života. Smrt je u protekloj godini pokazala koliko je besmislena, čak glupa, koliko užasno nasumična u gluposti i glupa u nasumičnosti. Slučajnost i glupost ubijale su i pop zvezdu na auto putu i anonimne ljude u zapaljenom hotelu. Dok se žaljenje za pevačem forsiralo beskonačnim posthumnim emitovanjem njegovih pesama, pedesetak metara od mesta požara upriličen je, bez mrve sumnje i tračka dileme, novogodišnji tandrbal – baš kao da nikada ništa nije gorelo sem vatre u Čolinoj pesmi. Jer, ono što je od igri i hleba plaćeno ne sme biti protraćeno, a životi nastradalih manje-više – o to troje ljudi malo se pisalo, pa se i žaljenje za njima malo forsiralo.
U trenutku kada novine i televizija gube svaku meru ukusa i odgovornosti i kada forsiraju tugu i kada je ignorišu, blog je postao politički, socijalni i kulturni lakmus: ako ništa drugo, ono bar mesto na kojem se povodom smrti ne skače i ne tandrče. Činjenica da se euforija, žalost i solidarnost munjevito šire upravo posredstvom bloga zasenila je činjenicu da blog nije nikakva medijska galaksija, već i dalje tek skrivena, izolovana, zaštićena enklava. Mala, ali vredna: vrednost bloga prošle godine dokazala se u umeću širenja loših vesti i dobrih inicijativa, za šta su se novinska glasila pokazala dramatično nespremnim, i u sposobnosti za taktičnost koju televizija nikada nije imala.
U nekim žalosnim slučajevima blog se nadovezuje na ono najgrđe u tradiciji koja nezgrapno počinje novinskim „pismima čitalaca“, a nastavlja se u sferi Interneta elektronskim komentarima dnevnih vesti. Forumi, četovanje i mogućnost komentarisanja vesti uspostavili su teror ugodne anonimnosti: svako zlonameran može izbaciti otrov u svojoj poruci pošto se prethodno sakrio iza inicijala, imena svog grada ili partijskog slogana. Međutim, dečje bolesti bloga su hronična oboljenja svih drugih medijskih strategija koje posreduju naš svet: nije li teror anonimnosti ipak prvo stigao preko davanja novinskog i televizijskog prostora svakome ko nas teroriše sopstvenom običnošću? One običnosti koja ne želi da bude presedan i eksces, već samo ugodno valjanje u blatu opšteg proseka na blogu je još ponajmanje. Carstvo te kaljave i kljaste običnosti i dalje je takozvani veliki ekran, prostor koji ne dozvoljava ono što dozvoljava blog: gerilsko ratovanje rečima, pravični eksces i moralni bunt, agresiju usmerenu protiv trivijalnosti i banalnosti.