Uvek može gore

Da se svaka škola plaća i da uvek može bolje, naučili smo napamet; posrkali smo tu mudrost iz prababinog street-findera za bolji život i navigaciju kroz brljotine. Poslovice i uzrečice oduvek su deo srpskog verbalnog folklora: odvađene iz nekog apstraktnog i mistifikovanog korpusa tzv. narodne mudrosti, one se koriste kao groteskna strategija snalaženja u svetu koji ih je prerastao kao maturant špilhozne. Za početak, ono poučno „ko hoće veće, izgubi iz vreće“ uspešno nas teleportuje u ruralnu bestragiju i doba kad su glavni aksesoari bili džakče i čekmedže.
U svakom procesu samoevaluacije – bilo da je u pitanju seminarski rad ili zaher torta – premudri hvatači prečice u našim uslovima snađu se istovetnom verbalnom formulom: „Znate kako naš narod kaže – uvek može bolje!“ Pogrešno uvereni da samo estradne zvezde, političari i tele-šop prodavci magle smeju da sebe i sve svoje opisuju laskavim epitetima, naši obični, takozvani „mali ljudi“ smatraju da je najbolje izbeći svaku procenu sopstvenog rada, već i stoga što „ko se hvali, sam se kvari“ a komunistička samokritika je izašla iz mode brže od glokni i lokni. Kad se ne usuđuješ da sebe pohvališ i iskritikuješ, najbolje dođe narodna mudrost, kao strateška zadrška: „iz usta cijela naroda“, pa makar i izbljuvak.
Narodnih mudrosti ispreda se onoliko i povodom novih političkih koalicija. Novine su pune mrzovoljnih metafora, usiljenih igri reči, priručnih mitova i besmislenih alegorija, a i blogovi ih prate u stopu. Na sve strane tumači i rasturači: nezadovoljni što smo za dlaku izbegli da uđemo u eru tomizma iliti kombinaciju opanka i čizme, tumači i rasturači, počesto zaostali iz kontingenta „tebe-vojo-hvalim“, sada apsolutnog pobednika u svim kategorijama anatomizuju i maltretiraju glupim nadimcima. Ima li šta neobično u tome što vodeći političar konkretnim gestovima iskazuje brigu za prava dece, život nastradalog sportiste i zaštitu malih životinja, a ode i na mesto kolektivnog zločina? U opisu posla mu je poneki panađur i konstantna tortura visokom politikom i malom a mučnom svakodnevicom. Kučeće slepi za opasnosti i odgovornosti, kolumnisti-gimnasti (to će reći – prilagodljivi svakoj podlozi) u svakom njegovom gestu traže narcizam, marketing i podvalu, uvereni da uvek može bolje.
Neobično je samo to što može mnogo gore. Imali smo na pobedničkom postolju tolike svece i slepce koji su bljuvali velike reči iz malih kabineta, koji su iz tame partijskih ćelija i savetničkih zagrljaja žmiravi izlazili samo na miting sebi u čast; njihova dorćolska finoća nije se spuštala ni do bolesnog deteta ni do napuštenog mačeta, pošto je bila silno zauzeta čuvanjem noći od budnih ili tako nekim strateškim poslom regulacije mraka u kolektivnoj svesti. Imali smo i princeze sa Salajke koje su samo i isključivo firmiranim torbicama dokazivale evropejstvo, ostavljajući iza sebe jalijaše i javašluk kao iz najgoreg stereotipa o azijanizmu, ostavljajući iza sebe kuću sklonu padu koja sad treba da se sruši na onog što će nakon poražene princeze da pokuša spasti što se spasti može. Imamo i dalje večitog gubitnika koji u izbornoj kampanji šašolji bebe i trudnice, a round the clock pljuje po grobovima boljih od sebe. Dakle, ne da može gore, nego crni mrak i dalje dahće za vratom dok se majstori nijansi prenemažu oko prave boje belog.