Ujedinjenje ili smrt

Uopšte me ne čudi nastanak takve stranke; više me čudi što se u atmosferi opštenarodne demencije i progresivne paralize nije pojavila stranka (ili bar NVO) koja bi se zalagala za federaciju Srbije i Alfe Kentauri. Ipak, neko se u državnoj upravi – opsednutoj i mobilisanoj borbom za Kosovo – zapitao: kako bi, pobogu, neki anonimi sudski ćata mogao da se ovlasti da u registar političkih stranaka upiše Moju Rusiju koja se zalaže za otcepljenje cele Srbije od same sebe? Da li je ikome jasno da je politički program te stranke ukidanje suvereniteta Republike Srbije? Neko će sad reći: Ma, pusti, bre, to; to je šačica fantasta i zanesenjaka. Ne bih ja to ipak tako olako pustio; sve velike svetske pizdarije pokrenule su šačice fantasta i zanesenjaka. Nije da mislim da će jednoga dana Moja Rusija doći na vlast i sprovesti svoj program u delo. Ali jedno tako flagrantno kršenje ustava, pogotovo u vreme kada su se kadije najerezile i globe prezidenta, ne bi smelo ostati prećutano iz pragmatičnih razloga. Ko sad – u vreme ove gungule oko Medvedeva – da osipa drvlje i kamenje na stranku koja bi da se ujedini sa otadžbinom dragog gosta.

Možemo samo zamisliti kakvu bi graju i histeriju izazvala eventualna pojava stranke nazvane Moja Amerika koja bi se zalagala da Srbija postane još jedna zvezdica na mrskom barjaku Jenkija. Na stranu to što bi gorepomenuti sudski pristav decidirano odbio da ih upiše u registar, a možda bi se i za pištolj mašio; svakako bi izdajničke podnosioce zahteva za registraciju sačekao medijski linč. Ima li ovde više ikakvih kriterijuma? Zašto bi – ako to iko više zna – zalaganje za enozis sa SAD bilo čin veleizdaje, dočim se stranka koja hoće uniju sa Rusijom dočekuje sa patriotskim simpatijama i lako joj se može deseti da – priključi li se Koštuničinom opskurnom bloku – dobije i par poslanika.

Dobro, mogu zamisliti da bi Boris Tadić pristao da bude gubernator, a Dačić šef gubernijske milicije. Štaviše – iako osipam drvlje i kamenje na Moju Rusiju – ja bih najiskrenije voleo da ona ostvari svoj program i da Srbija postane članica RF. U tom slučaju, centralna vlast bi se povukla daleko od Beograda, u kremaljske lagume, što uopšte ne znači da ne bi bila veoma blizu. Grdno bi se začudili dilberi i delije, serdari i hadžije, polako uviđajući da su dani javašluka i prostakluka zauvek prošli. Da i pod skutima matuške Rosije, istina, ima korupcije i lakih para, ali da je sve nekako pod kontrolom, da improvizacija tu nema ili ima sasvim malo, da centralne vlasti – usprkos deklaracijama – Kosovo mnogo, čak uopšte ne interesuje. Da, nadalje, imperiji ne treba tričavih 12.500 kvadratnih kilometara nove Čečenije. Da – što je najgore – srpski lažni nacionalizam i još lažniji patriotizam u novoj otadžbini nemaju nikakvu prođu. Da – na’ abarot – zbog toga može preko nosa da se dobije.

E, sad! Večno nepokorni kakvi smo, ne bismo dugo čekali na pojavu neke Crne ruke koja bi u Rusiji videla uzrok svih srpskih zala. Samo, bojim se da bi tada bilo prekasno. Baš prekasno.