Ustanove

Branim republikansko pravo da svaki građanin, kad ima neku primedbu, osnovanu, neosnovanu, svejedno, uputi dopis prezidentu. I sam sam ga, grešna mi duša, u par navrata koristio. Lepa je to i teško izvojevana sloboda, ali „da li će sloboda znati da peva ko što su sužnji pevali o njoj“, to je već metafizičko pitanje. Svi znamo da, kada neki „građanin“ iskoristi ustavno pravo pa otvori srce predsedniku, to u najboljem slučaju posluži kao dobar predmet za sprdačinu šalabajzera i šalabajzerki koje je prezident okupio na (tuđem) dvoru u kome se baškari. Opet velim: veliki je pomak što se uopšte može pisati predsedniku; bilo je hadžija koji su stisnuli petlju pa slali pisma drugu Titu i završili u konzervi mesnog nareska. Ne treba preterivati u očekivanjima. Ali ne treba otići u drugu krajnost, pa bataliti dopisivanje sa vlastodršcem. Tiha voda breg roni, znate valjda na šta mislim.

Što će reći: Vukadinović i Antonić imaju svako pravo na rečenu rabotu. No, kada se poslanica potpiše dvoimeno, Vukadinović i Antonić, to mene, da prostite, podseća na grupnjak. Da li mi, konzumenti otvorenog pisma, treba da shvatimo da su Vukadinović i Antonić (ne ide abecedno ni azbučno, da se zna ko je glavni) nekakav entitet, institucija srpskog naroda, diumiviri, dobri duhovi, ko zna šta se tu hoće? Biva da se dva autora udruže u sastavljanju kakvog sočinenija; bude pokatkad iz te rabote nešo vredno čitanja, ali najčešće od tog posla ništa. Da li uradak narečenog dvojca, kojeg bih najbenevolentnije mogao opisati kao Koštuničinu izjavu za štampu, zahteva četiri ruke? Da ne bude da sam prznica, i Jorgos i Ruho imaju sva prava da nenavide vojvođansku autonomiju. Imaju neotuđivo pravo da priviđaju secesiju, rasparčavanje i najnoviju halucinaciju – nekakvu brionsku Srbiju. Aman, gospodo, svoje stavove potpišite imenom i prezimenom. Pa onda pripretite prezidentu: „Od te odgovornosti pred istorijom, pred precima i potomcima, ništa vas neće moći amnestirati. Tim pre što ne možete reći da niste znali i da niste na vreme upozoreni.“ Opet kažem, ne bio ja u Tadićevoj koži, pogotovu što su naučnici uz upozorenje okačili i slike, obraz u obraz, pa ti Borise vidi smeš li se oglušiti o vapaj dvaju pravednika, a ako Bog i Koštunica daju i ustavne kategorije „Vukadinović i Antonić“. Sad, ako načelo sabornosti i kolektivizma nalaže da naučnici ignorišu najordinarnije laži tipa „autonomija je smišljenja da bi se ukinula ćirilica“ iako u statutu Vojvodine crno na belo piše da je „službeno pismo u Vojvodini ćirilica“, nemojmo se začuditi kad jednoga dana Vukadinović i Antonić u nekom maju izdaju saopštenje da je u stvari decembar. Lipe cvcatu, behar miriše, ali rekli Vukadinović i Antonić. Oblačite kapute. Živela Srbija.