Prvi put sam ugledao Englesku jedne maglovite martovske noći 1973, kad sam se iskrcao s ponoćnog trajekta iz Kalea.
Na terminalu je dvadesetak minuta sve vrvelo od gužve automobili i kamioni kuljali su ka rampi, carinici su obavljali svoju dužnost, pa bi svi krenuli put Londona. Iznenada je zavladala potpuna tišina, a ja sam tumarao uspavanim, slabo osvetljenim ulicama obavijenim maglom kao u filmovima o Buldogu Dramondu.
Malo me je začudilo samo to što su svi hoteli i pansioni već bili zatvoreni. Otpešačio sam čak do udaljene železničke stanice da uhvatim voz za London, ali i ona je bila zatvorena i mračna. Baš sam se pitao šta da radim kad sam opazio sivi odsjaj televizora na jednom od gornjih prozora pansiona na drugoj strani ulice. Ura, neko je budan – pomislio sam i žurno prešao ulicu, smišljajući pristojno opravdanje za svoj kasni dolazak. Već sam zamišljao veseo razgovor s ljubaznim vlasnikom i svoju rečenicu: „Oh, ali zaista ne mogu da dozvolim da mi u ovo doba spremate večeru. Ne, zaista – pa, ako vam stvarno nije teško, onda možda samo sendvič sa govedinom i veliki kiseli krastavac, uz možda malo krompir-salate i flašu piva.“ Prilaz je bio u mrklom mraku i, usled svoje nestrpljivosti i nepoznavanja engleskih prilaza, sapleo sam se na stepenik i tresnuo licem u vrata, razbivši pri tom nekoliko praznih boca za mleko. Gotovo u istom trenutku otvorio se prozor.
„Ko je?“, začuo se oštar glas.
Trljajući nos, povukao sam se korak unazad i zagledao se gore u siluetu sa viklerima u kosi. „Dobro veče, tražim sobu“, odgovorio sam.
„Zatvoreno je.“
„Oh!“ A moja večera?
„Probajte u Čerčilu. S prednjestrane.“
„S prednje strane čega?“, pitao sam, ali prozor se već zalupio.
Čerčil je bilo raskošno, dobro osvetljeno zdanje koje je delovalo spremno da primi goste. Provirio sam kroz prozor i ugledao bar pun ljudi u odelima koji su izgledali elegantno i učtivo, kao likovi iz neke drame Noela Kauarda. Oklevao sam u senci, osećajući se kao klošar. Ni po staležu ni po garderobi nisam se uklapao u takvo okruženje, koje je ionako prevazilazilo moj skroman budžet. Koliko juče u Pikardiji, hotelijer sitnih, okruglih očiju uzeo mi je veoma debeo svežanj šarenih franaka za jednu noć u neudobnom krevetu i tanjir misterioznog chasseur, u kojem su plivale kosti malih životinja, čiji sam veći deo bacio u veliku salvetu kako ne bih ispao neučtiv. Otada sam odlučio pažljivije da trošim. Zato sam se nerado okrenuo od primamljive topline Čerčila i odvukao se u tamu.
Odlomak iz knjige „Beleške s malog ostrva“Prevod: Eli Gilić, izdavač: Laguna
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
