Zemlja nedođija

Da pokojni Roni van Zant, legendarni pevač „Lynyrd Skynyrd“, 1974. nije došao na ideju da napiše, ispostaviće se kasnije kultnu pesmu „Sweet home Alabama“, mala savezna državica na jugu Amerike o kojoj Van Zant „govori“ s neizmernom ljubavlju, širom planete bila bi mnogo manje poznata, da ne kažem „manje popularna“.
Pre nego što sam „sleteo“ na jug Alabame u grad Mobil s namerom da narednih četiri ili pet godina upravo tu igram univerzitetsku košarku i steknem obrazovanje na (koliko-toliko) prestižnom „Spring Hill College“, prisećao sam se dobronamernih saveta mnogih koji su me ispratili u ovu bar za mene „zemlju nedođiju“, po čijim rečima mi je znanje engleskog jezika od presudnog značaja za sve što sam nameravao da učinim u „zemlji koja pruža prilike“. Takođe, isti ti „upućeni“ govorili su mi kako ću imati ogromne probleme da me prihvate oni koji su mržnju prema zemlji iz koje dolazim „krunisali“ bombardovanjem.
Već pri prvom kontaktu s lokalnim stanovništvom (svestan sam da ovo zvuči kao da sam jedan od naših političara koji je krenuo u obilazak Srbije u okviru predizborne kampanje) shvatio sam da sve ono čime su mi kod kuće „punili glavu“ u realnosti (naravno) nema veze sa životom.
U Mobilu koji spada u najveće lučke gradove ne samo u Alabami, već i u celoj Americi, više od polovine stanovništva (ukupno trista hiljada) čine crnci ili bolje reći Afroamerikanci. Na svakom koraku mogla se osetiti velika rasna netrpeljivost između belaca i crnaca koja je za razliku od prošlosti, u današnje vreme sakrivena duboko iza isfoliranih širokih osmeha uz obavezno negiranje da postoji bilo kakva diskriminacija i da svi žive u „zdravoj zajednici“ kao „složna porodica“.
Pošto je po mom stilu oblačenja, frizuri, hodu i naravno naglasku bilo očigledno da sam barem za sve njih „pao s Marsa“, „obe strane“ su me odlično prihvatile i mogu reći da su mi utisci, barem što se tiče bilo kakvog kontakta sa samim ljudima, zaista fenomenalni.
Iskreno, ne znam koga mi je bilo teže da razumem u prvom periodu dok se nisam navikao na „južnjački akcenat“ – belce koji toliko „razvlače“ dok pričaju, kao da u ustima imaju celo pakovanje žvaka ili crnce koji na isto to „razvlačenje“ dodaju neki svoj „šmek“ i žargonske izraze za koje su mi trebale nedelje da ih dešifrujem. Najinteresantnija mi je bila njihova neupućenost o Srbiji (ili Jugoslaviji) i Beogradu pošto sam često dolazio u situaciju da ljudima u Alabami dugo objašnjavam gde se nalazi zemlja i grad odakle dolazim.
Neka od „legendarnih“ pitanja koja su mi postavljali u Mobilu, a koje nikada neću zaboraviti jesu „U kojoj saveznoj američkoj državi se nalazi Beograd?“, „Da li si iz Srbije u Alabamu doputovao vozom ili kolima?“, „Da nije Srbija negde blizu Argentine?“, pa čak i „Koji je glavni grad Beograda?“…
Na moje kontrapitanje „Kako ne znate gde se nalazi zemlja koju ste bombardovali?“ uglavnom sam dobijao odgovore tipa: „Ma mi bombardujemo svakoga, nemoj mnogo da se uzbuđuješ“ ili „Pa mora da niste bili dobri…“
U svakom slučaju, godine koje sam proveo u gradu čiji naziv naše ljude asocira na mobilnu telefoniju, pokazale su mi koliko i „mi“ i „oni“ živimo u zabludama i koliko nam se kultura, običaji i način života (srećom) razlikuju.