Januar. Hladno. Na autobusku stanicu u Beogradu stigao sam u 5h ujutro. Mjenjačnica ne radi, a nemam ni za čaj. Ugledam staničnu kafanu. Uđem… Svi stolovi zauzeti osim jednog pored ulaznih vrata. Pomišljam da je i tu toplije nego vani.
Stiže konobar. Može da mi razmijeni eure… nešto skuplje. Donosi mi kafu… Espresso kao od cikorije… Ide vrijeme… Ulazi deda sa dvije torbe… Sedamdeset i neka mu je. Gleda okolo…
– Je li slobodno?
– Izvolite.
Otpijam kafu. Ako ništa drugo, grije.
– Jebem ti… decu – promrmlja deda.
Otpijam kafu. Samo da malo rijeđe ulaze i izlaze putnici. Nadire hladnoća.
– Odakle si, prijatelju, oglasi se deda.
– Iz Sarajeva.
– Je li! Nisam nikada bio tamo.
Ćutimo neko vrijeme.
– Nego, prijatelju, vidiš li ti šta nama Srbima rade ovi Amerikanci?
– Pustite Amerikance, vidite li vi šta nam rade ovi kod kuće.
– Ne, ne, prijatelju, sve su ovo nama Srbima Amerikanci zakuvali! I Hrvati!
– Slušajte… kažem mu… u mom gradu je ubijeno 1.600 djece. Nije bilo ni Amerikanaca ni Hrvata. Samo Srbi.
– Molim? … Koje dece?
– Nije važno koje … nego da ih je ubijeno 1.600!
– Ma nije…
– Jeste.
– Ma…
– Jeste.
– Nisam znao.
Pauza. Pa opet deda:
– Ali Amerikanci su nas bombardovali. I moje Smederevo.
– Pa zbog onih 1.600 djece, između ostalog.
– A ko je ubio tu decu?
– Znam imena i prezimena desetak tvojih komšija iz Smedereva koji su pucali na Sarajevo, pored ostalih.
– Ali, šta ste vi tamo uradili?
– Šta god, šta će tvoje komšije u mom dvorištu?
– Kako, u tvom dvorištu?
– Isto kao što ti imaš svoje dvorište… i samo se ti pitaš šta će i kako biti u njemu.
– Ali nije to samo tvoje dvorište.
– Tačno, to je i dvorište onih koji žive u mom gradu.
– Eto, vidiš da nije samo tvoje.
– Kako god… U tvoje dvorište može ući samo onaj kome ti otvoriš vrata na ogradi… Tako ni ja i moji sugrađani nismo dali da uđu ni tvoji Smederevci u naše dvorište.
– Ali, oni su samo hteli da srede probleme.
– A da l’ bi bilo dobro da ja iz Sarajeva dođem s puškom u Smederevo da sređujem vaše probleme?
Tajac. Traje…
– A šta misliš o Aliji Izetbegoviću?
– Da je pizda.
– Molim?
– Da je pizda.
– Nisam te razumio?
– Da je pizda.
Tišina. Traje…
– A šta misliš o ovome što nam rade sa gejevima?
– Ja ću svoju djecu učiti šta je ispravno. Oni će birati šta će biti. Neću dozvoliti ni tebi ni ikome drugom da im nameće šta je ispravno za njihov lični život.
– Baš tako?
– Baš tako.
Tišina. Traje…
– Vidiš li ti kako mi živimo?
– Vidim… Što ne pitaš komšije što su glasali za ovakvu vlast.
– A za kakvu su trebali?
– Za obrazovane, školovane ljude.
– Ih… Što su više školovani… to su veći prevaranti.
– Neće biti… Koliko si škole omogućio svojoj djeci?
– Osnovnu. Šta će im to.
– Da više znaju, da bolje zarađuju.
– Ma jok, da budu seljaci ne treba im znanje… Seljaci su najpošteniji.
– Pa što se onda žalite kako živite?
Tišina. Opet deda…
– A šta si ti, koje si nacije?
– Srbin.
– Srbin iz Sarajeva?
– Da.
Tajac. Traje… Deda…
– Ja mislim da mi Srbi treba da budemo jedinstveni… i da zajedno rešavamo sve naše probleme.
– A što će vam onda brava na kućnim vratima?
– Molim?
– Što će vam onda brava na kućnim vratima?
– Pa da ne može svako da uđe… Ima nas svakakvih?
– Tako je! Ti… svakakvi … pobili su i 1.600 djece u mom Sarajevu.
– Ne odobravam to…
– Znaš li… je li u Beogradu neko strijeljen zbog toga?
– Zbog čega?
– Zbog ubijene 1.600 djece.
– Pa i Srbe su ubijali.
– Ubice treba kazniti… Ali, šta ćemo sa ubicama 1.600 djece?
Tišina… Traje… Pitam ga …
– Znaš li da je Drugi svjetski rat u Srbiji trajao samo do sloma Užičke republike … krajem 1941… i od augusta 1944. do maja 1945. U međuvremenu je pobijeno nekoliko desetina hiljada Srba u Srbiji. Ko je to učinio?
– Pa, Nemci.
– Manji dio. Većinu Srba su pobili Srbi.
– Pa jest, kad su bili komunisti i njihovi simpatizeri.
– Nisu morali… Eto, bar zato što su Srbi.
– Ali, đake u Kragujevcu su streljali Nemci.
– Jesu… samo što su ih po kućama odabirali žandari, Srbi. Strijeljali su i profesore koji nisu htjeli da odabiru djecu za strijeljanje.
– Nisam znao…
– Pričalo se… da je tamo sve do osamdesetih… Nijemcima bio zabranjen ulazak u Kragujevac… A u Sarajevu … nikakve zabrane nema…
– Odakle ti to sve znaš?
– Išao u školu.
Tajac. Deda će…
– Vreme mi je da idem?
– Sretno.
Na vratima se okrenu:
– Razmisliću o ovome što smo pričali…
Ode deda… Nemam više kafe. A i dosta mi je ovakve. Napolju hladno. Zora sviće nad Beogradom.
Autor je Sarajlija koji je sve vreme rata proveo u svom gradu, a 1992. je teško ranjen šrapnelom granate ispaljene sa srpskih položaja
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
