Ponovo se aktuelizovala stara tema i problem odnosa teizam (verovanje) – ateizam (neverovanje), u jednom društvu koje se snažno koleba između sekularizma i klerikalizma. Donedavno se bog nije smeo ni pominjati, a sada je nepristojno i nepoželjno biti ateista. Donedavno su svi bili ateisti, a sada teisti, mada staro saznanje kaže da „svi“ pada ujedno sa „niko“. U jednom razorenom društvu sve to poprima dramatičnu formu, kakva je bila i drama ateizacije.
Da bi neko promišljanje prirode stvari bilo jasno i uverljivo, ono mora počivati na distinkcijama i diferencijama. U suprotnom se događa da se zapravo ne zna o čemu se govori i šta se htelo reći. U smutnim vremenima agresivnog opskurantizma postoji posebna potreba za jasnim i razboritim mislima i pojmovima, za javno razumljivim govorom. Nešto drugo je složenost same stvari.
Nema sumnje da je hrišćanstvo jedan od tri duhovna temelja na kojima je sazdana Evropa: grčka filozofija, rimsko pravo, hrišćanska religija. Takođe se zna i respektuje da je hrišćanstvo donelo epohalnu ideju o vrednosti čoveka kao čoveka, mimo i iznad svih njegovih posebnih određenja, odnosno ideju kosmopolitizma (inspirisanu stoicizmom) sa izrazito demokratskim duhom. Sve to je izneto u specifičnoj religijskoj formi. Tu je i judeo-hrišćanska etika koja zajedno sa Sokratovom i Kantovom etikom sačinjava osnovni etički fond evropske kulture. Ako je religija vera u natprirodno biće boga, onda se odmah postavlja važno pitanje: Šta je vera? Šta uopšte znači verovati? Pođimo od svakodnevnih verovanja. Ona omogućuju i određuju čovekov društveni život. To je nedavno na plastičan i sugestivan način formulisao S. Ugričić:
„Kad ostavljaš novac u banci – veruješ. Kad piješ vodu iz plastične flaše – veruješ. Kad odlaziš u bolnicu – veruješ. Kad šalješ dete u školu – veruješ. Kad igraš žmurke – veruješ. Kad seješ -veruješ. Kad čitaš novine i gledaš vesti na televiziji – veruješ… Kad obećaš i kad ti obećaju – veruješ…“
Ovde se zapravo misli na poverenje kome u osnovi stoji verovanje, na šta upućuje i sama reč. Iz navedenog prvo sledi da su mnoga naša svakodnevna verovanja nepouzdana ili pogrešna; potom da u svakom verovanju ima i neverovanja (sumnje), odnosno da su verovanje i neverovanje međusobno uslovljeni i prožeti; takođe da u verovanju ima i znanja. Sa druge strane, verovanje i počinje tamo gde prestaje znanje. Upravo zato što nijednu „ljudsku stvar“ ne možemo do kraja saznati, pa otuda ni kontrolisati, mi nužno moramo verovati da je nešto istinito iako nemamo garanciju za to. Otuda postoji „volja za verovanjem“ koja omogućuje i osmišljava ljudsko iskustvo (V. Džems).
Većinu naših verovanja stičemo u procesu socijalizacije i individuacije, što znači da usvajamo verovanja svoje kulture, tradicije, sredine, porodice i generacije. Otuda mi nemamo direktnu kontrolu nad našim verovanjima. Naš odnos prema njima je naknadni, indirektan i ograničen. Zavisno od toga da li smo otvoreni ili zatvoreni prema iskustvu koje potvrđuje ili osporava naša verovanja, možemo govoriti o racionalnom (kritičkom) i neracionalnom (nekritičkom) odnosu prema njima.
Tako se vremenom obrazuju verovanja koja imaju jaku saznajnu potkrepljenost, iz čega nastaju uverenja za koja se drži da su istinita (nauka). Sa druge strane, iz nekritičkog odnosa prema nasleđenim i indukovanim verovanjima obrazuje se, između ostalih, i religijsko verovanje sa pretpostavkom da ono ne podleže sumnji i dokazu, što je izvorni hrišćanski stav. Nadalje treba razlikovati religijsko i vanreligijsko verovanje. Prvo se odnosi uglavnom na verovanje u onostranog boga, a drugo na verovanje u ovostranost: priroda, čovek, nauka, umetnost, ljubav, ideali, vrednosti, svakodnevna verovanja…
Potom valja razlikovati kulturološki (običajni) i teistički (vernički) nivo stvari o kojoj se ovde govori. Jedno je gest prigodnog i običajnog paljenja sveće, a nešto drugo je gest krštenja ili čin molitve. Prvo pripada tradiciji i običajnosti hrišćanske kulture i civilizacije, drugo je eminentno gest hrišćanskog vernika. Jedno su hrišćanske kulturne vrednosti, a drugo je biti hrišćanski vernik. Mogu se uvažavati hrišćanske kulturne vrednosti a da se ne bude vernik, kao što obično i biva. Ovo je suštinski važna distinkcija. Neophodno je dalje diferencirati moguće odnose (stavove) prema religijskom verovanju. Tu srećemo nekoliko različitih stavova.
Stav teizma: Verujem u postojanje boga kao tvorca sveta i čoveka. Praktično to znači da bog podaruje smisao svetu i čoveku kroz veru, ljubav i nadu vernika. Mogu se razlikovati tri oblika teizma: umereni (nedogmatski), dogmatski (doktrinarni) i militantni (isključivi, agresivni) teizam ili pseudoteizam.
Stav ateizma (nedogmatski): Ne verujem u postojanje boga, u imanentni smisao sveta, u bilo šta natprirodno, ali imam razumevanja i uvažavanja za one koji veruju, kao njihovo pravo i izbor. Praktično to znači da čovek stvara vrednosti i projektuje smisao. „Čovek se angažuje u životu, ocrtava svoj lik i izvan toga nema ničega (Ž.P.Sartr).“
Stav ateizma (dogmatski, borbeni ): Ne verujem i protiv sam religijskog verovanja, jer je ono izraz samootuđenja čoveka i izvor društvenog zla. Praktično to je aktivni stav imanencije (postoji samo ono (sada i ovde), a protiv religijske ili svake transcendencije (postoji i „nešto više“). To je zapravo antiteizam.
Stav agnosticizma (skepticizma): Ne znam, to se ne može znati niti da bog postoji niti da ne postoji. Praktično to je stav suzdržanosti, neutralnosti i ravnodušnosti. To je indiferentizam.
Zaključno, nihilizam kao stav obezvređivanja svih vrednosti, neverovanja ni u šta. Praktično to je pesimizam.
Sve ove distinkcije i diferencije, kao i mnoge druge, neophodne su ne samo saznajno, nego njihovo nepoznavanje, neuvažavanje, ignorisanje otvara mogućnost za silne manipulacije i diskriminacije.
Autor je profesor filozofije iz Zrenjanina
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
