Društvena savest i ćutanje

Crne hronike i slike nasilja zaokupiće našu pažnju tek toliko da se na trenutak začudimo i nastavimo svakodnevicu u vrednosno osakaćenom društvu. Koliko smo puta bili svedoci nasilja koje je otpratio muk? Ćutanjem kao da želimo da izbegnemo da budemo sledeći.

Napad na redovnog profesora Univerziteta u Beogradu ima jednu dublju poruku. Kakvu vrstu zaštite možemo očekivati kao građani, ako osoba koja po svom zvanju i delima zavređuje dužno poštovanje i neosporan autoritet, doživljava da bude brutalno udarana na ulici usred bela dana. Zverski i necivilizovano. Opis napada deluje kao ulična poruka upozorenja sprovedena od strane zamaskiranih batinaša. Ne bi trebalo izgubiti iz vida da se napadnut profesor ujedno nalazi na čelu Fakulteta političkih nauka, da je njen legitiman predstavnik, a da se svaki napad na njega opravdano može smatrati pokušajem urušavanja jedne visokoobrazovane institucije.

Još više brine što je dekan Vujačić poznat kao profesor od integriteta koji se ne libi da javno iznese svoje mišljenje o društvenim pojavama i procesima. Saglasili se ili ne sa njegovim stavovima, jedan je od usamljenika među konformistički nastrojenim, „nemim“ i „klimoglavim“ intelektualcima. Poruka koja je ovde (ne)namerno poslata odnosi se na mnoge mlade naučnike, istraživače, predavače na akademskim institucijama, koji žive u idealu da je njihov poziv da ukazuju na društvene izazove.

Ljudi od nauke, pogotovo društvene, strahom se svode na ikebane zadužene za rutinsku nastavnu aktivnost i bavljenje apstraktnim teorijama. Kritička misao je decenijama gušena, pre svega krivicom nedostojnih profesorskog poziva, a oni preostali se izgleda nastoje ućutkati batinama. Do kojih daljina u našem društvu sežu ćutanje savesti i odsustvo srama?

Autor je istraživač saradnik Fakulteta političkih nauka