Gradimo toranj Nikole Tesle

Odmah potom, sa raznih strana, javni prostor je ispunjen istupima pozvanih, čija je namera bila, uglavnom, da devalviraju spomenutu inicijativu. U svemu tome nije se mogao izbeći utisak da autori koji su se trudili da spomenutu ideju obesmisle i ismeju, smatraju da naša javnost, u ovom trenutku, ima uvo samo za tekstove koje pišu persone sa stalno zapetim satiričnim mentalnim lukovima i koje poseduju naramke raznovrsnih i oštrih kritičkih strelica.

No ne ulazeći u pravo svakog da prema svemu ima svoj stav, i u pravo da javno „brusi“ postupanja predsednika države ili bilo koje javne ličnosti, i da osvetljava učinke i namere državnih službenika i zakulisne radnje političara i tajkuna, smatram da je u toku dosadašnje priče o gradnji Teslinog tornja izostao pokušaj da se sagledaju i neke dobre strane ovog zalaganja.

Eto, recimo, može li neko da objasni šta, ili ko, u ovom trenutku predstavlja nacionalno-državno-društveno-razvojnu „konstantu“ u Republici Srbiji? Kralja nemamo da bi on, možda, bio takva konstanta! Ustav je „konstanta“ onda kada se to baš mora! Da li su to, možda, demokratija ili sloboda? Ti pojmovi su danas toliko rastegljivi i različito shvatani od različitih delova društvene zajednice da bi mogli imati ulogu bespogovornih „konstanti“. Je li takva „konstanta“ Kosovo i Metohija? Da ne idemo daleko, zato što i među onima koji su javno prihvatili da je Kosovo i Metohija neotuđivi deo srpske teritorije ima značajnih „metodoloških i principskih nijansi“ koje ovoj ustavnoj preambuli oduzimaju atribut „konstante“.

Da li je Sveti Sava naša nacionalno-državno-društveno-razvojna „konstanta“? Pravoslavnim vernicima je ovaj srpski duhovnik i prosvetitelj velika konstanta i oko njega su spremni da se okupljaju i da slede njegova dela i ideje. Ali šta da radimo sa ateistima, sa muftijom Zukorlićem, ili sa pripadnicima drugih veroispovesti? Ako bi u tom kontekstu kojim slučajem pomenuli bilo kog političara, vojskovođu, ili neku državnu instituciju, pa čak i Vuka Karadžića, nobelovca Ivu Andrića ili sjajnog tenisera Novaka Đokovića, i usudili se da ih označite kao naše nacionalno-državno-društveno-razvojne „konstante“, odmah bi bar trideset posto građana Srbije bilo spremno da vam „pojede džigericu“.

A kako se, i da li se, može kvalitetno i stabilno razvijati bilo koja društvena zajednica, a da nema jasne unutrašnje i spoljašnje „konstante“, orijentire i primere dobre prakse koji su vremenski i politički invarijantni i prihvatljivi za bar devedeset posto građana te zajednice? Kad se zagledamo bolje u našu istoriju i sadašnjost, kandidata za takve opšteprihvatljive „konstante“ nema mnogo.

Teslu i njegovo epohalno delo niko do sada nije uspeo ozbiljno da dovede u pitanje. Iako je Srbin, i tu je činjenicu za života s ponosom javno isticao, on ipak nije osporavan od drugih nacija. Naši ljudi su, zbog Teslinog čovekoljublja i nemerljivo velikih doprinosa čovečanstvu, uvek bili veoma spremni da se sa njim identifikuju i da istaknu da se i oni napajaju sa istih vrela sa kojih se u svojoj mladosti napajao i ovaj naš velikan.

Nikola Tesla nije mit, i nije naknadno „dograđivan i profilisan“ za različite potrebe. On je stvarnost. U ritmu njegove naizmenične struje sada pulsira cela zemaljska kugla. Zahvaljujući Tesli i njegovim asinhronim električnim generatorima i motorima produktivnost ljudske zajednice dosegla je neslućene razmere. Gotovo da nema oblasti savremenog industrijsko-komunikacionog društva koja nije zasnovana na nekom Teslinom pronalasku, ideji ili viziji.

U Srbiji se niko nikad oko Nikole Tesle nije delio. Teslu su slavili i u doba kraljevine, i u vreme Tita, i tokom Miloševićeve vladavine. Teslino delo nastavili su da uvažavaju i slave i Đinđić, i Koštunica i Tadić. I nikada se nije mogao steći utisak da je neko od pomenutih pokušao da manipuliše Teslinim imenom. Možda i zato što se Teslinom ljudskom čistotom, asketskom posvećenošću kreaciji i veličinom njegovog dela i nije moglo to činiti.

Za Nikolu Teslu Srbi smatraju da je njihov jer je rođen kao Srbin, jer se u toku celog svog života deklarisao kao Srbin i zato što je svoju ostavštinu zaveštao Srbiji. Hrvati kažu da je njihov jer je rođen u Lici. Austrijanci, Mađari i Nemci polažu pravo na njega jer su mu pružili osnovna gimnazijska i univerzitetska znanja i omogućili mu da započne stručni život. Amerikanci ga smatraju svojim zbog državljanstva koje su mu dali i zbog činjenice da je u tom istraživačko-poslovnom ambijentu Tesla ostvario sve svoje ideje i vizije.

Nikola Tesla je, dakle, čovek oko koga su se u toku njegovog života, ali i nakon smrti mogle i mogu uspešno kondenzovati ideje, istraživanja i poslovne inicijative unutar svake od pomenutih nacija, ali i između njih.

Uzmimo, na primer, Teslinu „opsednutost“ praksom i rezultatom. Ne pričom radi priče, ne teorijom radi teorije. Šta mislite, koliko je takve Tesline „opsednutosti“ potrebno današnjem srpskom društvu, a pogotovo srpskoj politici i srpskoj nauci? Ili, na primer, da li bi sada, u vreme divljačke tranzicije narodne imovine u privatne zabrane, Teslina poslovična spremnost da opšti interes stavlja ispred sopstvenog mogla da deluje kao sprej protiv tzv. kontroverznih biznismena ili delova političkih struktura čija su usta veća od stomaka?

Da ne pominjemo Teslin kosmopolitizam i činjenicu da on zbog toga što je bio čovek celog sveta, nije izgubio nijedan od atributa svoje nacionalnosti. Da li bi on zbog toga bio dobar lek protiv evroskepticizma i za tretman onih koji vole da prave nacionalne i druge torove?

Sa koje god strane da pogledate, Nikolu Teslu treba uspostavljati kao nacionalno-državno-društveno-razvojnu „konstantu“ Republike Srbije! I zbog toga treba graditi Teslin toranj kao stožer oko koga će se, metaforički rečeno, namotavati i odmotavati razvoj srpskog društva, i koji će služiti kao svetionik i orijentir svim zabludelim, zalutalim i pogrešno vaspitanim građanima, ali i kao opomena svima, a posebno političarima, da je razvojni rezultat bitan, a ne priča.

Autor je predsednik Fondacije Nikola Tesla