I Kapičić i Basara

Da umirim Cvetićaninov sopstveni (i pravovremeni) dogovor sa samim sobom oko tog svog unutrašnjeg preokreta: nije bilo reči ni o kakvoj sabornosti na svečanoj sednici Glavnog odbora LDP, na kojoj je stranka promovisala svoj Dogovor za preokret. Kad već Cvetićanin sebi dozvoljava preokrete (Izvršni sekretar za kulturu CK Srbije, pa sabornost, pa sabornost ne), bilo bi zaista očekivano da ga dozvoli i srpskom društvu. Ovako se svrstava među krug ljudi koji žive od uskogrudog interesa.

U LDP-u smo uveli reč preokret umesto reči promena, pošto promena više nije termin koji dobro označava ono što je potrebno da se dogodi u Srbiji kako bi većina ljudi u njoj postala srećna. A pogotovo ne podrazumeva nameru da preokret objasnimo tako što obećamo da će svima biti bolje kad dođemo MI i odu ONI. Svesni smo da sama promena vlasti nije dovoljna. Nikada nismo bili lični u svojoj politici i uvek smo se trudili da se fokusiramo na fundamentalne probleme društva. Pogotovo sada, kada je sasvim izvesno da će i sledeća vlada biti vlada u kojoj će dominirati svakodnevni sukobi. Nikakva predizborna kombinatorika to neće promeniti. Potrebno je nešto više od politike, i to smo pokušali da koncipiramo. Koliko god javnost u Srbiji bila nespremna da prizna dobronamernost političarima, mi nećemo prestati da budemo takvi. I zato, svako ko u ovoj zemlji kaže nešto normalno, može da računa na našu podršku. Konačno, imamo pravo da budemo drugačiji. Na taj način dajemo svoj doprinos stvaranju građanskog društva u Srbiji, jer danas u Srbiji niko ne razume šta je to kad kažeš građansko društvo. I nikada nismo bili ekskluzivni, osim ako normalnost ne spada u tu kategoriju.

Dogovor za preokret je traženje izlaska iz očaja istorijske regresije u kojem se Srbija nalazi. To je mogućno samo ako se uspostavi razuman stupanj nespokojstva svih u društvu, dakle jedna vrsta konsenzusa. I njega je ponudila stranka koja nikad nije odstupila od ključnih tačaka svoje politike. To ćemo činiti i ubuduće, i zaista nam neće biti važno koliko nam je blisko ili udaljeno nečije političko razmišljanje. Želimo da plasiramo nerv za opšti interes u politički život Srbije – onaj nepostojeći, ali nezaobilazni segment svake politike koja je uspešna na duži rok i na taj način olakšava život ljudima. Možda smo naivni, ali zaista verujemo da u svakom političkom razmišljanju ima nešto što može da bude od pomoći, makar jedno zrnce zlata ili srebra. U okviru tog verovanja, oslanjamo na progresističke elemente današnjosti i prošlosti, kako bi politika opet postala “umetnost mogućnog, a ne veština obmane, umetnost laži, bolest pojedinaca i opšta nesreća” (Vidosav Stevanović). Niko nam ne smeta u tom dogovaranju, ali izgleda da nekom smeta sve, pa i svečane sednice sa raznolikim gostima.

Jovo Kapičić je za nas narodni heroj koji simboliše vlast koja nije dozvoljavala da se u sopstvenoj zemlji radi za interese strane zemlje. To je važno ako se ima u vidu ustupanje državnog monopola stranoj zemlji, kao recimo u slučaju NIS-a. Pored partizana Kapičića je sedeo monarhista Basara. Dok Srbija bira da ne raskrinkava mit o Mladiću, kad već ne može da ga uhapsi, mi kažemo da su i oni koji vole i oni koji ne vole Mladića u istom loncu. U ovoj Srbiji koja se stidi svog antifašizma, taj partizan u desetoj deceniji života će biti naš gost, kad god to poželi. Ako je reč o hrvatskom ambasadoru, gospodinu Željku Kuprešaku, reč je o čoveku koji ima impresivne rezultate koje je postigao u veoma teškim uslovima. Ne verujem da u ovom trenutku postoji uspešniji diplomata u regionu. I nije mi jasno da li Cvetićanin zamera što se uopšte družimo s tim Hrvatom, i on s nama, ili ga želi kao ekskluzivu za Predsednika Tadića? Konačno je u Beograd došao diplomata koji je stavio tačku na idiotski sukob Beograda i Zagreba, sukob koji je tako dugo uništavao region. Ponosni smo što sve nas u LDP-u takav diplomata smatra za svoje prijatelje i saradnike na istom poslu konsolidacije u regionu, a to sigurno neće naškoditi svim drugim naporima da se isprave teške brljotine iz prošlosti. Politička praksa nema ulogu čudotvornog stvaraoca, ona mora da odredi mogućnosti preobražaja i igru zavisnosti između tih preobražaja. Tamo gde druge politike poklanjaju poverenja jednoobraznoj apstrakciji (recimo sabornosti, dok je ne zamene nekom drugom apstrakcijom), priznavajući samo jednoznačna određenja, mi želimo jedan mnogo širi horizont. Samo takav pogled može biti početak rešenja osnovnih životnih problema.

Nisu političke partije baš najvažnije u tom procesu, pa tako ni LDP tu nije naročito važan. Ali, ako bi se u ovim našim manje ili više racionaliziranim sistemima ludila pronašao model u okviru kojeg bi Srbija postala društvo, što nikada nije bila – onda će i političke partije morati drugačije da deluju u društvu. A ne da kao zatrovane reke donose društvu samo penu samorazaranja i ništa više. Ova odvratna zbrka mora da prestane.

– Želimo da promovišemo drugačije, dobronamernije društveno delovanje koje će menjati svest ljudi. Onda ćemo lakše odlučiti koje ćemo davno utkane temeljne vrednosti napustiti, a kojih ćemo se i dalje držati, i na taj način, priznavajući nacionalne greške, početi da se odlučujemo za uspeh, a ne za propast.

Koliko je težak taj put, pokazuje i tekst gospodina Cvetićanina, koji odiše sitnom merom i koristi sve diskreditacije kojih se možemo setiti u jednom sasvim nesrećnom društvu. Zato i liči na tekst koji kao da je naručen od izvesnog političkog subjekta koji se uplašio obične svečane sednice. Bilo bi daleko poštenije od Cvetićanina da objasni da su DS i SNS u ovom trenutku mnogo bliži nego DS i LDP, jer je to ono što ljudi u Srbiji ne znaju, upravo zbog toga što im niko u medijima na to ne ukazuje pažnju. Baš se pitam zašto.

Takvom zlovoljom raste nesreća i smanjuje se šansa društva da nauči neke druge, mnogo efikasnije i plemenitije životne tehnike. Ali LDP neće odustati od svog progresističkog pristupa. Naprotiv, u takvom pokušaju smo veoma uspešni. Zato nam i dolaze toliki gosti na svečane sednice.