Sava protiv Save

Osim serije kleveta i uvreda, Dautović je o meni napisao i niz netačnosti koje su pomešane sa zlobnim invektivama. Ali neka klevete i uvrede ostanu za neku drugu priliku, možda za sud, pa ću se osvrnuti samo na grube neistine, podmetanja i izvrtanja, obmane i naopake pretpostavke. Osvrnuću se na ono što je glavna neistina, a to je da se kroz falsifikovanu hroniku „Vojka i Savla“, pisanu na osnovu partijskog „izveštaja“ koji nikad nije usvojen, svuda provlači Dautovićeva poenta da sam se ja u svojoj knjizi, objavljenoj pre tri godine, „naknadno distancirao“ od Slobodana Miloševića, pa čak i od Mirjane Marković. Cela ta „argumentacija“ se okreće protiv njega.

Dautović me optužuje da sam bio „involviran u fatalne političke obračune“, a ja sam se, za razliku od njega, jedino obračunavao sa srpskim nacionalizmom. O tome postoje štampani dokazi u mnogim i najvažnijim listovima bivše SFRJ. Između mnogih, da naveden samo jedan primer. U intervjuu zagrebačkom nedeljniku Danas (21.10. 1986) o Memorandumu SANU rekao sam i ovo:

„Pojedinci se predstavljaju kao zaštitnici i dušebrižnici srpskog naroda. Slično je i sa Memorandumom koji su sačinili neki ljudi u Srpskoj akademiji nauka. To je jedna vrsta nacionalističkog kodeksa. U pomenutom materijalu nije reč o naučnom viđenju Jugoslavije i Srbije već o opasnom politikanstvu, o političkom slepilu koje se izražava kao otvoreni nacionalizam.“

Od svojih antinacionalističkih izjava mogao bih napraviti čitavu antologiju. Političke i moralne obračune te vrste prihvatam kao dosledno svoje, jer su deo moje najlepše prošlosti, a svakako i sadašnjosti. Celog svog života borio sam se protiv nacionalizma, i pored činjenice što je Politiku kasnije zahvatila i kroz nju prošla nacionalistička oluja.

Kako Dautović može da objasni da sam glavni urednik Politike postao daleko pre Miloševićevog dolaska na vlast, a da me je on sa te dužnosti smenio neposredno pre početka ratova, jer je procenio da sam za njega nepouzdan, pošto sam već javno počeo govoriti protiv njegove politike? Da li Dautović – umesto što na licemeran način i iz nekih ličnih razloga „reinterpretira“ već ispričanu priču o jednoj paskvili – može da objasni kako sam mogao biti tako važan čovek u „političkim obračunima“ ako je Milošević svoju politiku zasnivao na nacionalizmu, a ja nisam bio nacionalista? Ne postoji bukvalno nijedna moja izjava u prilog politici Slobodana Miloševića, iako sam bio član Centralnog komiteta. Kako sam se to ja „naknadno distancirao“ ako sam se javno suprotstavljao Miloševiću u vreme njegove najveće moći i u vreme kad je Dautović ćutao u nekoj rupi? Ali da pođem redom na to njegovo dugo putovanje u prošlost.

1. Devetog marta 1991. godine ja sam prešao na stranu političke opozicije i kad je ispred Politikine zgrade sklonjen tenk JNA taj list je otvorio svoje stranice opoziciji. Barem to može da se vidi i utvrdi, jer je Politika opozicionim aktivnostima i njihovim liderima posvećivala od 7 do 10 stranica dnevno. Zbog te moje odluke Milošević me je 17. marta 1991. smenio sa dužnosti glavnog urednika Politike i postavio Aleksandra Prlju.

2. Tridesetog jula 1992. godine, tada kao direktor NIP Politika, javno sam preko televizije i u štampi optužio režim Slobodana Miloševića, između ostalih, i ovim rečima:

„Ova vlast je pokazala da nije patriotska i nacionalna time što je dovela građane Srbije u katastrofalnu ekonomsku situaciju, što je izolovala Srbiju od celog sveta i što je posle niza grešaka i ratne tragedije pokušala da izlaz nađe u diktaturi.“

Tih dana sam organizovao veliki i višednevni štrajk zaposlenih u Politikinoj kući zbog pokušaja režima da nacionalizuje Politiku. Prvi put posle Drugog svetskog rata ovaj list nije izašao.

3. Godina 1992 – 93 – 94, u vreme kad je TV Politika jedina ostala pod mojom kontrolom, to je bio najotvoreniji odnosno potpuno otvoren elektronski medij u Srbiji, zbog čega dolazim u nove i permanentne sukobe sa Miloševićem, kada počinje da nadolazi njegova inkubacija da me definitivno izbaci iz Politikine kuće. U leto 1992. doneo sam odluku da NIP Politika, preko programa TV Politike, organizuje pomoć građanima opsednutog Sarajeva. Skupljeno je više od 200 tona hrane i ogromne količine odeće i drugog materijala neophodnog za život ljudi u apokaliptičnim uslovima. Srpskim službenim „komesarima“ nije se dopala ova Politikina akcija, čak su je i osuđivali, pa sam ušao u nove nevolje sa režimom. Još 7. aprila 1992. godine novinar Goran Milić mi iz Sarajeva piše: „Iskreno me je obradovala vest da je TV Politika emitovala direktan prenos mitinga mira u Sarajevu. Takva demokratska odluka uvek podrazumeva i rizik da se vidi istina koju je zatim teško objasniti ranije ‘pripremljenom’ gledalištu TV Beograd.“

4. Godina 1995. Posle novih represija, julovskih inscenacija i montiranih događaja oko Politikine kuće, ponovo se obraćam javnosti i optužujem JUL i režim. Tim povodom je list Naša Borba pisao: „U Minovićevoj preksinoćnoj izjavi (RTV Politika) izdvaja se jedna rečenica sa očiglednom političkom težinom u kojoj se kaže da ‘kompanija nema nameru da se pretvara u propagandni servis i privatnu prćiju ma koje stranke… niti da koči procese privatizacije i da brani svojinske koncepte Koreje i Kube’.“ Posle ove izjave, koju je Milošević ocenio kao pokušaj državnog udara, ja sam uhapšen i smenjen sa mesta generalnog direktora Kompanije Politika.

Samo ovih nekoliko primera pokazuju da nisam imao ulogu kakvu mi je na sraman i bezočan način namenio Dautović. I što je najvažnije, sve to nije bilo naknadno.

(Nastavak u sutrašnjem broju)