Viteškinja Borka, žena sa misijom

Zašto njih, kada su nedužni? Pa, napadi dolaze od režimskih telala, kao direktne transmisije vrha vlasti, a stav predsednika Republike objedinjuje, bar teorijski, raspoloženje i interes svih građana Srbije.

Borka Božović je žena sa misijom. Više od tri decenije njena galerija „Haos“ je nacionalni i regionalni svetionik kulture. Mnogi Beograđani već znaju da, kada je izvečeri prepunjen ljudima trotoar i deo kolovoza u vrhu Dositejeve ulice, preko puta Narodnog pozorišta, Borka raduje ljubitelje umetnosti otvaranjem izložbe crteža afirmisanih autora ili skreće pažnju na mlade, kojima s istančanim ukusom predviđa sjajnu budućnost. Radila je to za vreme prve vladavine ovog nakaradnog i prema svakom dašku slobode odbojno raspoloženog režima, a s nesmanjenom energijom prkosno nastavlja to i danas, kada su isti ljudi – uz biološkim i drugim razlozima nametnute korekcije – ponovo „u sedlu“.

Srećom, ima ljudi koji umeju da cene istinske vrednosti, pa je Borka za svoj rad „na polzu naroda“ dobila niz priznanja. Zadržaću se na jednom koji, kao ogledalo, verno odražava njeno mesto u kulturnom životu Srbije. Pre pet godina Liga eksperata izabrala ju je za viteškinju poziva „zato što je svojim životom i radom branila univerzalne vrednosti, zato što je odolevala iskušenjima i pritiscima, koji su dolazili od ideologije, politike, institucija, grupnih i pojedinačnih interesa i zato što je na najbolji način usaglasila profesionalna znanja i savest“.

Tako se našla među 95 dobitnika, od prvih – Predraga Koraksića Koraksa i Dušana Makavejeva, do poslednjeg – Miloša Pavlovića. Uz njih su, da ostanemo samo u oblasti kulture, Filip David, Goran Marković, Ivan Čolović, Miloš Radivojević, Srđan Karanović, Želimir Žilnik, Dejan Mijač, Ivana Stefanović, Gojko Božović, Dragoljub Bakić, Ratko Božović, Ljubomir Simović i drugi.

Među dobitnicima su policajci (Slobodan Milenković i Katarina Petrović), sportisti (Nikola Vidić), univerzitetski profesori i članovi SANU, a prošle godine jedan glas je nedostajao uglednom zemljoradniku Zlatku Kokanoviću. Za sve njih je karakteristično da su kritični prema ovoj, ali su mnogi to bili i prema prethodnoj demokratskoj vlasti, da se setimo samo Jelisavete Vasilić, Verice Barać, Srbijanke Turajlić, Zorana Ivoševića i Vide Petrović Škero. Poslanje čestitih ljudi je da se kritično odnose prema stvarnosti i da nastoje da je učine boljom.

Niz slobodoljubivih građana je prethodnih dana napade „Pinka“ i „Informera“ na porodicu Borke Božović nazvao fašističkim. Rekao bih da u tim pozivima na proterivanje ima elemenata nacizma, kao ekstremnog oblika fašizma. Došli smo do prelomne tačke. Ako bi pronacistička rulja uspela da izgoni Božoviće, šta je sledeće? Istorija nas uči da bi bila probijena civilizacijska brana mračnjacima, pa bi se – da ostanemo samo na Borkinim kolegama, vitezima i viteškinjama – brojala krvna zrnca Tiboru Varadiju, Laslu Vegelu i Miklošu Birou, usledili bi zahtevi da se Nedim Sejdinović vrati u BiH, a da se, recimo, posmrtni ostaci Ratka Božovića ekspeduju u Crnu Goru. Odgovaraćemo potomcima ako se ne suprotstavimo ovom moralnom pomračenju.

Nedavno sam, u različitom kontekstu, podsetio na Jevtušenkovu pesmu o cvetiću koji će niknuti negde u Patagoniji čak i kada cela planeta bude zabetonirana. To je neizbežan proces. I ovde će – čak i ako režim uposli sve svoje, Zvonkove, Radoičićeve i ko zna čije betonjerke, asfaltne baze i buriće za uklanjanje svedoka – žilavo džikljati i raskošno bokoriti razne borke, koraksi, bakići („brke“) i drugi ukrasi koji ovaj svet čine lepim. A, ubice i secikese koje zagađuju Pionirski (nekada Dvorski) park glumeći studente i njihove blamantne kaznene ekspedicije po Centralnoj Srbiji i šire – do manastira Banjska na KiM i Tivta u CG – stići će ruka pravde.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.