Ćaci u škole, kao moja baba

Naprotiv! U istoriji našeg naroda, u istoriji država koje je on (narod) kroz vekove stvarao i gubio, u istoriji koja je (kao i kod drugih malih naroda) uglavnom tragična i krvava, prepuna loših odluka i izbora, nije zabeležena ova količina štete koju je neki vladar, u lošoj nameri ili neznanju, učinio svojoj državi i pastvi. Ako i zanemarimo sve gubitke čiji nastanak Ovo negira („Nisam ja potpisao!“); ako zanemarimo i nekolike eliminacije političkih protivnika (istina, ne postoji validan dokaz sem sumnje, a sumnja ume da prevari); ako zanemarimo sve nesreće sa nevinim stradalim; ako zanemarimo postupke koji nas izjednačavaju sa delima zločinaca koji su na ovom tlu ispisali najkrvavije tragove, počev od Šumarica („Vi ubijte jednog Srbina – mi ćemo sto Muslimana!“); ako zanemarimo i dobre razloge za uverenje o sprezi sa onima kojima zakon znači koliko njemu Ustav; ako zanemarimo njegove sluge do kojih zakon ne dopire – kao do one dvojice koji su u mom Boru zverski utukli do smrti nesrećnika čije se prezime od mog razlikuje samo u jednom slovu (Dragijevića) – dovoljno je samo podsetiti se dva momenta: slike policajca sa masnicom pod okom, koga je udario drugi policajac (kolega koji je u strahu mlatio sve oko sebe pa i nesrećnika), na silu uslikanog kao „blokaderske“ žrtve u zagrljaju Ovog sa odlumljenim besom, i, na kraju, ono najstrašnijeg do sada nezabeleženog: „Eto, sve smo renovirali, samo tu nadstrešnicu nismo!“ u večeri dok su se još hladile nesrećne žrtve.

Često se pitam da li bih ja tako nešto mogao da izgovorim i – da mi se to nekom čudom desi – da li bih ikada više mogao da stanem pred ogledalo, pred druge ljude. Da li bih, uopšte, sa takvim teretom mogao da dalje živim.

I često se pitam kako je moguće da polovina Srbije, doskora i više od toga, ostaje slepa i gluva na sve, i da za njih u svetačkom ramu još uvek stoji NJegova groteskna ikona.

Naravno, nije njegova besomučna i sve manje inventivna propaganda prva ove vrste (sve vlasti tako čine radi opstanka), ali je ovaj oblik sa mnogo sličnosti onoj koju je osmislio i sprovodio kljasti bogalj dr Jozef, pa je u nekim segmentima nadmašuje.

Pre tačno 63 godine, na ulasku u dvorište seoske škole, u kojoj je učilo dvadeset đaka u četiri razreda, na pročelju me je sačekala crvena parola „SVE ZA FRONT“. Vreme dovoljno za jedno punoletsvo od ispisa, bilo je nedovoljno dugo da je bar izbledi. U hodniku, uz vrata gde je stajala velika kanta za vodu i plastične sklapajuće čaše (mi, prvaci, pili smo samo ako se neko od starijih smiluje da nam sipa), visio je prelepi lik Starog, kao filmskog stara. I u učionici, nad mapom zemlje koja je tada bila velika, i čije su se granice znale. I bio je u bukvaru, odmah iza prednje korice.

I u čitanci… I tako, do kraja školovanja, pratio me je njegov lik. I kad sam se zaposlio, predsednik omladine me je odmah upisao u večernju marksističku školu – sreća da se nije ocenjivalo. Marksistička škola bila je svuda, čak i u Književnoj omladini. Predavač, marksist sa gustom crnom negovanom bradom (tada je brada bila jeres) jedva je stizao da na svim mestima opiše blagodetnu nauku marksizma, da u naše još zelene glave utka marksističku misao. Kad su me, nekoliko meseci pre smrti Starog, izabrali za predsednika Književne omladine Bora, prvo što sam učinio – ukinuo sam u njoj marksističku školu. Naravno, to sam morao da objasnim Komitetu, i nekako je prošlo i zaboravljeno jer se već sutradan desila operacija u LJubljani i počela saopštenja Konzilijuma.

Iako se ne može porediti poratno i ovo vreme indoktrinacije i „uvođenja u red“ u mnogo čemu, od obrazovanja do tehnološkog napretka – oni su, za razliku od današnje kaste štetočina, znali da se narod mora uzdići, ponajviše osvestiti u svakom smislu, počev od učenosti, od prostog opismenjavanja, od analfabetskih tečajeva. Tako je moja baba, nepismena kao i četvrtina tadašnjeg življa (u Bosni i na Kosovu nepismena polovina), pri kraju četvrte decenije naterana u školu. Kad se svrše poljski poslovi, kad se namiri stoka, u učionici čiji je pod mirisao na olaj, pod slabom čkiljavom lampom (struja je došla tek 1961, kada i TV repetitor na Tupužnici), morala je da krene od kose tanke i uspravne debele. Kući se vraćala premorena i klela i školu, i učitelja, i slova, i komuniste. Ali nisu svi bili sudbine da se, uprkos školovanju, kao moja baba do kraja života potpisuju palcem (zar ima verodostijneg potpisa) – čak i tako beznadežan slučaj Ž.S, za koga je lekar u Minićevu upisao jasnu i nepobitnu dijanozu „debil“, dogurao je do šefa knjigovodstva u rudniku uglja Lubnica.

Ali za razliku od ovog sloja, koji je danas definisan kao „ćaci“ (što nekima služi i za ponos) koji veruju u ekonomskog tigra, leteće automobile (jer beše da ih menjamo za svinjske papke) i kvantne (kako god to njima zvučalo) skokove u budućnost, i koji čini najveći deo NJegovog glasačkog tela (ostatak su one plaćene ćelave glave pod crnim kapuljačama), tadašnji poluopismenjeni seljaci, smejali su se (napisaću i ime) Dobrivoju Radosavljeviću Bobiju, kada je po timočkim selima govorio da su braća Rusi ukrstili pšenicu i pirevinu i tako dobili novu vrstu pšenice koju što više žanjete – više raste i rađa!

I, ma kako se ovim vlastodršcima činilo – njima nema spasa: robija, dugogodišnja, je njihova izvesna budućnost; od nas, običnih – prezir, najdublji mogući prezir.

A ove, zavedene, zaglupljene i zaslepljene; nedoučene; ovu pastvu silom vozanu sa vašara na vašar, pred kojom se Ova groteskna pojava, kunući se u roljublje sve dužim zastavama, dogegava do bine i uz šuškavu beslovesnu viku egzaltirano bije pesnicama u nebo – njih ne trebamo odabacivati ni osuđivati. Jadni su to, uglavnom, i materijalno slomljeni ljudi decenijama svođeni na puku animalnu potrebu zadovoljenja gladi. Na to da šene pred onima koji šenluče za zalogaj parizera.

Za njih najpre moramo da nađemo kako im se približiti do zamućene svesti. Kako im bar malo otvoriti čula. Da ih uvedemo u realnost; u otrežnjenje, njima teško prihvatljivo.

Neki će, naravno, i dalje ostati takvi – „ćaci“, kao moja baba, a neki će naći svoju Lubnicu.

I u tom cilju, neumitno – „ćaci“ moraju da pokušaju da izuče nauk, bez kupovine. I statusa i glasa.

Autor je književnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.