Sava protiv Save (2)

A šta reći o političkom delovanju i pisanju Save Dautovića? Samo to da nije bio jagnje kakvim se lažno predstavlja. Pošto tvrdi da ja ćutim i čuvam neke tajne, mogu da mu odgovorim da sam dosad, valjda iz kolegijalnog poštovanja, jedino i samo čuvao neke tajne o njemu, pa ću ga obradovati izvesnim podacima koji nisu bili „javna tajna“. Evo nekoliko primera:

1. Godine 1979. Dautović je dobio važnu ulogu konspirativnog, ideološkog egzekutora Milovana Đilasa i više drugih disidenata (Dragoljuba Ignjatovića, Momčila Selića i nekoliko disidenata iz Hrvatske), poverljiv pisac za potrebe Centralnog komiteta SK Srbije. U arhivi se nalazi prepiska između Vukoja Bulatovića, glavnog urednika Politike i rukovodstva Centralnog komiteta u kojoj se posebno zapaža da on preporučuje Savu Dautovića da bude autor članaka protiv Đilasa i grupe disidenata. Kaže Bulatović za njega da je „najpogodniji jer ima oštro i izoštreno pero“. I Dautović je to doista i radio i to oštrije i odanije od zvaničnih ideologa. Samo jedan njegov tekst protiv Đilasa i disidenata iznosi čitavih 11 kucanih stranica. Pogromaški spis se završava Dautovićevim pozivom da Udba obavi svoj posao, tj. ovim njegovim rečima: „Nije li on (Đilas) svojim dosadašnjim ponašanjem već do kraja doveo strpljenje naše javnosti i ne samo nje već i organa koji se bave zaštitom i koji imaju već puno razloga da preduzmu mere da ga u tome spreče?“

To su reči „demokrate“ Dautovića. Da bi lakše napisao taj pogromaški tekst, 26. jula 1979. godine dobio je pisane instrukcije od CK pod naslovom „Na koji način pisati o Đilasu“. U toj instrukciji ima više tačaka ali ih je Dautović „nadgradio“. Na rukopisu ideološko-političkog pamfleta, sa potpisom Save Dautovića, nalaze se ispravke pisane Bulatovićevom, CK-ovom i Dautovićevom rukom. Tek posle toga je tekst prekucan. Ali u arhivi je ostao i Savin original. Ne mogu, međutim, da se setim da li je i gde ovaj njegov tekst objavljen, ali bi bilo impresivno da se i danas objavi.

2. Dautović je voleo i da cinkari. Tako je 24. maja 1987. godine napisao pismo Petru Stamboliću u kome na prljav način govori o meni. Stambolić mi je to Savino pismo poslao uz propratnu napomenu: „Šaljem ti ovo pismo da vidiš koga imaš u redakciji.“

3. Dautović sa omalovažavanjem govori o mojoj knjizi „Gojko i Pavle“. Usput da kažem, nekad je o nekim mojim knjigama pisao veoma afirmativno. Simptomatično je međutim što on o toj knjizi piše tek tri godine posle njenog objavljivanja.

4. O Dautovićevom opusu da podsetim na činjenicu da su mnogima poznati njegovi ideološki članci – napadi na više umetnika i na njihova dela. On je u drugoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka došao u Politiku iz Gradskog komiteta, gde je radio u informativnoj službi i bio „ideolog“ za kulturna pitanja. Poslat je u Politiku „po zadatku“, da je „ideološki ojača“, uz nalog iz Gradskog komiteta da treba da bude urednik kulturne rubrike.

5. Dautović falsifikuje validnost dokumenata. On za „dokaze“ uzima izveštaj partijske komisije (čiji je bio predsednik) o „Vojku i Savlu“. Taj njegov izveštaj je predstavljao novu paskvilu. U partijsko-političkom i pravnom smislu taj dokument faktički ne postoji, jer ga niko nije usvojio: ni partijka organizacija Politike, ni redakcija ni uredništvo. Pošto ga je „usvojio“ samo Dautović, on ga je predao NIN-u, koji ga je objavio, zbog čega je sekretar partijske organizacije u pismu tom listu demantovao da je taj „izveštaj“ usvojen. Taj papir, dakle, nije pravno relevantan, niti ima bilo kakav legitimitet. A Dautović se oslanja na njega i izmišlja „nova tumačenja“ o „Vojku i Savlu“. To mu je bilo potrebno da bi iznosio neistine o meni. Jedna od tih neistina je da je Centralni komitet formirao komisiju za Politiku da bi me ona štitila, iako je i onda bilo poznato da taj CK nije mislio o meni već o reperkusijama na sopstvenu političku poziciju. Netačno Dautović piše, ako je mislio na Politiku i mene, da je spremana serija novih „humorističko-satiričnih“ priloga o pojedinim ličnostima. Ako je neko negde van Politike tako nešto spremao, u političkoj policiji i drugde, može biti, ako to obavešteni Dautović tvrdi, ali meni to nije bilo poznato niti je bilo šta „dostavljeno“ Politici.

6. Najzad, Dautović cinično i konfuzno piše o meni kao ketmanu, očigledno neupućen u tu vrstu ponašanja koja je „praktikovana“ u nekadašnjim istočnoevropskim zemljama, o čemu postoji ogromna literatura. Ako već o ketmanstvu govori ironično, nije li on autor koji poredak stavlja ispred slobode?

Kojem Savi verovati? Onom iz 1979, 1987. ili 2010? Pišući protiv drugih, on je u stvari najviše pisao protiv sebe, pre svega svojim „novim tumačenjima“ paskvile „Vojko i Savle“. Neka i dalje tumači.

(Kraj)