Završnica kralja strelaca

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Ponosan sam što sam poznavao Sanija. Družio sam se sa njim decenijama, delio zajedničko dobro i branio dostojanstvo na mestima koja su vređala naše uspomene. Uglavnom, po beogradskim brdima, od vetrovite Karaburme, preko Topčidera, Banjice, do Banovog brda. Tamo gde ekspresija lica, odnosno orofacijalni izraz ili habitus predstavljaju sliku čovekove unutrašnjosti, bez obzira što, ponekad, u očima još ima tragova duše. Ipak, lice je ogledalo duše.

Sani je rođen ispod Rudnika, pored obala Despotovice, koja je oduvek znala da pocrveni, voleo je književnost i divio se sijalicama koje život znače. Ali, u Dečjim novinama, umesto priklanjanja Mirku i Slavku, nagrađen je za poetsko ostvarenje, na koje je u trenucima intime bio neskriveno ponosan. Baš kao i Miloš Crnjanski, inficiranim našim najpopularnijim sportom, koji je priznao: „Fudbal, ipak, nije samo gol, dribling, pobeda ili poraz, već nešto mnogo više“.

To više pružao je Sani. Golgeter, seobom iz milanovačkog Takova u Valjevo, među golobradim vršnjacima, nastavio je sve češće serijski da trese mreže, zbog čega se ubrzo našao na nišanu večitih rivala, ali je suprotno oficirskoj očevoj volji, stigao na Karaburmu, da eksplodira uz Josipa Skoblara i Spasoja Samardžića, iako je u nezaboravnom kvintetu Turudija, Zec, Santrač, Lukić i Petković, ispisao najblistavije stranice. O jednoj neprevaziđenoj romantici, kad se nadigravalo, bez kalkulacija i rezultatskih imperativa. Za navijačku dušu. Za ovacije i raširene ruke. Naravno, i za najprestižnije titule. Sa 218 golova za OFK Beograd, Partizan i Galeniku, postao je naš najbolji golgeter svih vremena. Zatim, bronzana kopačka Evrope, i četiri puta najbolji prvenstveni strelac u jugoslovenskim šampionatima. Sveukupno, u 1,359 utakmica 1.375 puta pogodio je cilj. Zahvaljujući riplijevskoj efikasnosti, u rubrici rezervisanoj za neobične rekordere, drugoplasirani je tobdžija na svetu.

Sve navedeno, nije ilustracija, ni interpretacija, već selektorski izazov. Za socijalističke učitelje državnog tima, namerno opredeljene da nametnu očiglednu razliku između vodonoša i lučonoša, hronično uplašene od monarhije, kao da će im pasti kruna s glave. U devet mečeva Saniju je pružena reprezentativna šansa samo 110 minuta. Sramno, neobjašnjivo i nedovoljno da izađe iz senke favorizovanih sidraša, uprkos najavi totalnog vojevanja u kome je 171 cm visoki Santrač, gađao i pogađao iz svake pozicije. Umnogome, podsećajući na Gerda Milera.

Autentični Santrač bio je ponosan i na selektorsku karijeru. Međutim, tek posle preporuke predstavnika NS Hrvatske (!), dobio je priliku da nasledi Mirka Jozića. Bio je to neobični alibi, za reprezentativne rane, ali u situaciji sankcija UN, zbog kojih bi se lud zbunio, a zbunjeni poludeo, povratnici na evro scenu, Stojković, Mijatović i Đukić nisu opravdali pozamašna očekivanja. Jalova igra, u zemlji u kojoj loše vesti sustižu jedna drugu, dočekana je na nož.

Nepravda je ostala, u prirodnom staništu. Ali, Sani je u iščekivanju hepienda, iz priče o samooslobađanju, ostao veran svojoj savesti, profilu i karakteru. Za razliku od drugih, nikome ništa nije dugovao. Na kraju, to ga je koštalo života. Nenadmašni kralj strelaca preminuo je u 70 godini, dok je gledao TV prenos susreta Srbija – Kazahstan. Tokom malog fudbala, izdalo ga je srce, koje je kucalo za golove.

Iza Sanija, ostala je armija obožavalaca. Supruga Biljana, blizanci Nenad i Aleksandar. Svi zajedno, ponosni što smo imali i poznavali golgetersku legendu. Ono o čemu je Sani znao reći: „To se ne uči. Ili jesi, ili nisi strelac.“ Sani je bio samo to – strelac.

I tako se opetovano obistinila njegova misao: „Gde je stila, tu je i golova.“ Zato je završnica kralja strelaca više od emocija. To je znak da je romantičarska epoha zauvek završena.