Borba za Mladenovac

Poslednji protest koji je održan nastavak je „odbrane Šumadije“ od azilanata. Okupili su se tu predsednici opštine Mladenovac, Topola, Smederevska Palanka pa čak i predsednik opštine Vračar, ma koliko svi bili sigurni da se centar za azilante neće otvoriti na Vračaru. Bilo je tu i predstavnika pokreta „Dveri“ i Demokratske stranke – svi pod istom zastavom borbe protiv dolaska azilanata.

Prema podacima Komesarijata za izbeglice i migracije, u Srbiji je u prvih šest meseci ove godine azil zatražilo skoro 4.500 osoba. Brojke svake godine rastu, a državni organi igraju se mačke i miša sa građanima koji svako malo protestuju protiv dolaska azilanata. Građanima se ne objašnjava šta znači otvaranje centra za azil u njihovom gradu niti ima druge reakcije do sporadičnih osuda ovih i sličnih protesta.

Politika azila jedna je od onih u kojoj će biti neophodno značajno usklađivanje sa pravnim tekovinama Evropske unije. Ne ulazeći u nepostojanje efikasnog sistema odlučivanja o zahtevima za azil i postojanje problema sa registrovanjem migranata i tražioca azila, gledajući samo obavezu Srbije da obezbedi dostojanstvene uslove za smeštaj azilanata, može se zaključiti da nismo ni blizu ispunjenja obaveza koje su nametnute standardima EU u ovoj oblasti.

Direktiva EU o uslovima prijema sadrži minimalne standarde za prijem tražilaca azila koji će osigurati njihov dostojanstven život dok čekaju na odlučivanje o zahtevu za azil. Direktivom se nameće obaveza državama da obezbede uslove koji se tiču smeštaja, ishrane, odeće, higijene, zdravstvene zaštite i drugih uslova. Pri tome, ova obaveza nije obaveza sredstva nego cilja – moraju se postići dostojanstveni uslovi prijema tražioca azila, ne može se samo ići u tom pravcu.

Slične odredbe sadrži i naš Zakon o azilu. Ipak, čini se da je broj zakonskih odredbi koje regulišu ovo pitanje obrnuto proporcionalan njihovoj primeni.

Sprečavanje otvaranja centra za azil i povećanja smeštajnih kapaciteta za tražioce azila u Srbiji dovodi do teških posledica po ostvarivanje njihovih ljudskih prava. Ne samo da zbog toga tražioci azila često spavaju pod vedrim nebom, bez pristupa zdravstvenoj zaštiti i drugim osnovnim ljudskim pravima već nepostojanje dovoljnog broja centara za azil suštinski obesmišljava čitav sistem jer se zahtevi za azil podnose upravo u ovim centrima.

Neobezbeđivanje smeštaja, nemogućnost pristupa hrani, vodi i sanitarijama i opšta neizvesnost usled loših uslova za smeštaj azilanata prema dobro uspostavljenoj praksi Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima dovodi do povrede garancija iz čl. 3 Evropske konvencije o ljudskim pravima kojima se jemči zabrana mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja.

Isključivo zbog njihove drugačije boje kože, jezika, kulture, običaja ili nacionalnosti azilantima građani koji „brane Šumadiju“ svojim protestima uskraćuju pravo na dostojanstven smeštaj u njihovom gradu.

Da li se ovo sprečavanje zove diskriminacija, ksenofobija ili briga za turističke potencijale Mladenovca, kako smo imali prilike da čujemo, neka svako proceni za sebe.