Između sivih zidova bivše austrougarske kasarne

Rodić je bio prvi predsednik kovinske opštine posle petooktobarskih promena. Ostavku na to mesto podneo je posle godinu i po dana.

– Da li je lakše biti političar ili lekar? – pitamo ga, najpre.

– Pošto sam ja neuropsihijatar, profesionalac, sigurno mi je mnogo lakše da budem lekar-kliničar koji leči najteže duševne bolesnike – kaže Rodić.

– Ljudi kažu da je više „ludaka“ napolju – primećujemo.

– Mislim da je to suviše olako rečeno, laički, šaljivo. Gledano sa stručnog aspekta, treba dati ozbiljan odgovor. Ozbiljni duševni bolesnici u zamahu osnovne bolesti nalaze se u našoj državi u ovakvim bolnicama, u ovakvom institucionalnom vidu lečenja i tretmana bolesti. Vi danas imate još četiri takve bolnice u Srbiji – u Padinskoj Skeli, Toponici, Vršcu i u Novom Kneževcu. Ono što je deo ukupne politike EU i što traže od nas jeste da mi smanjimo broj ovakvih ustanova, odnosno postelja u njima, da se dogodi deinstitucionalizaciji koja je deo ukupnog pristupa bolesniku humanizacijom, uključenjem u društvo i življenjem u društvu. Ovako imamo u duševnim bolnicama pacijenata koji su tu jako dugo – kaže Rodić.

Priča nam da je nedavno u kovinskoj bolnici umro čovek koji je ovde proveo 44 godine u kontinuitetu. U bolnici se nalazi i žena koja je primljena 1956. Stara je, ali vitalna.

– To znači da je društvo često prebacivalo jedan deo problema u duševne bolnice. Nije sigurno bilo nužno da ona sve vreme tu provede, nego su postojali neki razlozi, najčešće socijalni. Nema gde da bude, nema rodbine, nema socijalne podrške. Kada to nemate, onda je najlakše reći – pa neka ga tamo gde jeste. A mi pak nemamo instrumente da bilo koga prisilimo da takve ljude prihvate na neko drugo mesto, da ih uključe u društvo. Postoje tri takva modela u Evropi, razvijeni su recimo u Italiji. Mi smo spremni da to počnemo, edukovani smo, to bi trebalo da bude budućnost, ali mi smo daleko od toga. To je jedan od aspekata reformi u zdravstvu, jer se tiče humanog lečenja, čuvanja i tretmana mentalno obolelih ljudi. Mi treba da smanjujemo broj postelja, da smanjujemo obeleženost duševnih bolesnika da su oni opasni po društvo, njih često ne želi ni komšiluk, ni rodbina koja ih ovde ostavlja i godinama ne dolazi. Ili dođu krišom, na brzinu, ostave nešto i pobegnu. Čisto da umire savest – ljut je pomalo direktor kovinske bolnice.

Kaže da je njihov najveći problem teška ruiniranost, jer su zgrade sagrađene 1913. godine kao austrougarska kasarna.

– Kod nas su i danas kasarnski uslovi, kasarnski zidovi, kasarnske sobe, koje same po sebi ne mogu da budu iole humani ambijent. Ako imate sobu od 25 kreveta, svako će vam reći – to nije u redu. Nemate intimu, nemate mnogo štošta. O tehničkoj oronulosti da ne pričam. To je na ivici katastrofičnosti. Mi možemo i da izgorimo i da eksplodiramo što se tiče nekih naših pogona – kotlarnice, kuhinje, strujnih instalacija… – priča nam doktor Rodić.

On je od pete godine živeo uz ogradu ove bolnice.

– Tačnije, i sa jedne i sa druge strane ograde. Družio sam se i imao kontakt sa najtežim duševnim bolesnicima. U to vreme šezdeset i neke godine nije postojala ovako moćna lepeza psihofarmaka koji su unapredili lečenje, pa je njihovo stanje bilo možda i lošije. Ali lepo smo se družili, taj odnos je bio dosta živahan. Igrali smo mali fudbal. U to vreme nismo kod kuće imali televizor, pa smo dolazili ovde da s njima gledamo – kaže upravnik.

Vreme u kome živimo, objašnjava, nema veliki uticaj na porast duševnih bolesnika.

– Sva negativna društvena zbivanja mogu da utiču na ljude, da ih slome, razbole, ili pogoršaju osnovnu bolest. Ali smo mi i u neka daleko bolja vremena imali brojno stanje pacijenata mnogo veće. Kada sam ovde počeo da radim 1985, pre svih dramatičnih zbivanja u zemlji – mi smo tad znali da imamo po 1.100 pacijenata. To je bila stvar politike Ministarstva zdravlja… Lečila se i narkomanija i alkoholizam, ne samo teške duševne bolesti. Kod nas je otvorena jedna od prvih psihogerijatrija, koja postoji i danas – kaže.

Gledajući ljude koji šetaju po krugu bivše austrougarske kasarne, pitamo doktora – kako se desi nekome da duševno oboli. Kaže: „Život je sam po sebi traumatična pojava i kad je najnormalniji, on zahteva preskakanje određenih prepreka – najteže je adolescentima u društvu koji nema pozitivan sistem vrednosti na koji mu se ukazuje. Teško je biti i roditelj, ja stavljam naglasak na to da su roditelji važni, oni na kraju krajeva drže ovu realnost u svojim rukama. Sve počinje od porodice a ona je danas vrlo, vrlo diskutabilna, da ne kažem problematična. To srećem u svom svakodnevnom radu. Ja kažem – kada bismo u jedan stan prosečne porodice u Srbiji stavili kamere sedam dana, imali bismo poražavajuću sliku – kako neko ulazi u frižider, neko u kupatilo, videli bi da se uopšte ne sreću. Mi nemamo porodična okupljanja, poput zajedničkog ručka. Jer sam čin ručka nije samo čin hranjenja, već jednog emocionalnog susreta svih članova porodice koji su najbliži jedni drugima. Važno je da imaju taj čin gde će gajiti bliskost i saradnju – kaže Željko Rodić.

Ljudi, ovo nije za nas

– Ne može sama bolnica da krene u sopstvenu transformaciju, mi smo deo državnog sistema. Da se promeni taj arhaično-azilarni koncept, imamo otpor van bolnice. Mnoge opšte bolnice nemaju psihijatrijska odeljenja, pa se u psihijatrijske bolnice šalje i šta treba i šta ne treba. Stručnim kriterijumima mi se branimo, ali to ne vredi. Nama ostaju jedino da na prijemu kažemo: Ljudi, ovo nije za nas. Senilnost, recimo. Šta će star čovek u duševnoj bolnici, starost se ne leči, starost se neguje. Nekada su ljudi svoje stare izvlačili iz bolnica i vodili kući da tamo umru. Sada je sasvim drugačije – nama ovde dovode polumrtve ljude – kaže Rodić.