Moramo da hodamo ujedinjeni u različitosti

To nije način izražavanja, književni žanr. Ja sam grešnik“. Papa nastavlja da razmišlja, kao da nije očekivao to pitanje, kao da je neophodno da dodatno razmisli. „Da, verovatno mogu da kažem da sam pomalo lukav, umem da se snađem, ali je istina i da sam naivan. Da, ali najbolji rezime, upravo je to: „Ja sam grešnik koga je Gospod gledao“. Ponavlja: „Ja sam neko koga je Gospod gledao. Moj moto Miserando atque eligendo (smilujući mu se i birajući ga) oduvek sam osećao kao aktuelan za sebe“.

Moto pape Franje dolazi iz omilije Svetog Bede Časnog, koji komentarišući Jevanđelje po Mateju piše: „Isus je video carinika, gledajući ga s ljubavlju i izabravši ga, reče mu: „Sledi me“. Papa dodaje: „Latinski gerund miserando mi se čini neprevodiv i u italijanskom i u španskom. Volim da ga prevodim jednim drugim gerundom koji takođe ne postoji: milostiveći.“ Papa Franja nastavlja naglas da razmišlja i kaže mi nešto što u tom trenutku ne shvatam: „Ja ne poznajem Rim. Znam nekoliko stvari. Znam Santa Mariju Mađore, tamo uvek idem. Poznajem Trg Svetog Petra. Kada god sam dolazio u Rim, boravio sam u ulici Skrofa. Odatle bih često išao u Crkvu Svetog Luiđija da gledam i razmišljam o Karavađovoj slici Svetog Mateja. Taj prst Isusa … uperen ka Mateju. To sam ja. Tako se osećam. Kao Matej. I gest Mateja ostavlja utisak na mene, koji grabi svoj novac kao da želi da kaže ne – taj novac je moj. To sam ja, grešnik na koga je Gospod usmerio pogled. To sam i rekao kada su me pitali da li prihvatam Katedru Svetog Petra – Peccator sum, sed super misericordia et infinita patientia Domininostri Iesu Christi confisus et in spiritu penitentiaeaccepto.“ (Grešnik sam, ali imajući veru u milosrđe i beskrajno strpljenje Gospoda našeg Isusa Hrista i u duhu pokajanja prihvatam).

„Sveti Oče, šta Vas je navelo da izaberete Isusovce? Šta Vas je privuklo u isusovačkom redu?“. „Ja sam želeo nešto više. Ali nisam znao šta. Ušao sam u sjemenište. Dominikanci su mi se sviđali i imao sam prijatelje Dominikance. Ali onda sam izabrao Isusovce, koje sam dobro upoznao jer je sjemenište bilo povereno isusovcima. Kod isusovaca su me impresionirale tri stvari: misionarski rad, zajednica i disciplina. To je čudno, jer sam nedisciplinovan rođen. Ali njihova disciplina, način organizovanja vremena, duboko su me pogodili. Suštinska stvar za mene je zajednica. Uvek sam tražio zajednicu. Nisam se video kao usamljeni sveštenik: potrebna mi je zajednica. To se vidi iz činjenice što sam ovde u Svetoj Marti: kada sam bio izabran, žrebom je odlučeno da stanujem u sobi 207. Ova gde smo sada bila je soba za goste. Izabrao sam da živim ovde, u sobi 201, jer kad sam ušao u papski stan, u sebi sam jasno osetio ‘ne’. Papski stan u Apostolskoj palati nije raskošan. Star je, uređen s dobrim ukusom i veliki, ali ne raskošan. Ali, u suštini je poput levka koji je okrenut naopačke. Veliki je i prostran, ali ulaz je stvarno uzak. Ulazi se teško, a ja bez ljudi ne mogu da živim. Potrebno mi je da živim svoj život zajedno s drugima“.

Papa Benedikt XVI, najavljujući svoje odricanje od pontifikata, današnji svet opisao je poput subjekta u neprestanoj promeni koji je uznemiren pitanjima od velike važnosti za život vere, koja zahtevaju snagu kako tela, tako i duše. Pitam papu, u svetlu toga što mi je rekao: „Šta je Crkvi najpotrebnije u ovom istorijskom trenutku? Jesu li potrebne reforme? Koje su Vaše želje vezane uz Crkvu u narednim godinama? Kakvu Crkvu ‘sanjate’?“

Papa Franja, prihvatajući početak mog pitanja, počinje da govori: „Papa Benedikt učinio je delo svetosti, veličine, poniznosti. On je Božji čovjek“, pokazujući veliku ljubav i ogromno poštovanje prema svom prethodniku. „Jasno vidim“ – nastavlja „da je Crkvi danas najviše potrebna sposobnost da leči rane i da greje srca vernika, blizina, bliskost. Vidim Crkvu kao poljsku bolnicu nakon bitke. Beskorisno je pitati teškog ranjenika da li ima holesterol ili povišeni šećer! Treba lečiti njegove rane. Onda ćemo moći da razgovaramo o svemu ostalom. Lečiti rane, lečiti rane… a treba početi odozdo.“

„Crkva se ponekad zatvarala u male stvari, u male propise. Najvažnija stvar je prvo naveštenje: Isus Hrist te je spasio! A pripadnici Crkve bi trebalo, pre svega, da budu pripadnici milosrđa. Ispovednik, na primer, uvek upada u opasnost da li da bude previše strog ili previše popustljiv. Nijedan od dvojice nije milosrdan, jer nijedan od dvojice ne preuzima brigu za osobu. Strog pere ruke jer se oslanja na zapoved. Popustljiv pere ruke jednostavno govoreći ‘to nije grijeh’ ili slične stvari. Osobe treba brižno pratiti, treba ih lečiti.“

„Kako se odnosimo prema Božjem narodu? Sanjam Crkvu Majku i Pastira. Pripadnici Crkve moraju da budu milosrdni, da preuzmu brigu za ljude, prateći ih poput dobrog Samarićanina, koji prati, čisti, podiže svog bližnjeg. To je pravo Jevanđelje. Bog je veći od greha. Organizacione i strukturne reforme su drugorazredne, dolaze kasnije. Prva reforma mora biti reforma stava. Pripadnici Jevanđelja moraju da budu osobe sposobne da ugreju srca ljudi, da hodaju s njima u noći, da znaju da razgovaraju, a takođe i da siđu u njihovu noć, u njihovu tamu a da se ne izgube. Božji narod želi pastire a ne službenike ili državne sveštenike. Biskupi, posebno, moraju da budu ljudi sposobni da strpljivošću podržavaju korake Boga u njegovom narodu na način tako da niko ne ostane u zapećku, ali i da prate stado koje zna da pronađe nove puteve.“

„Umesto da budemo samo Crkva koja prihvata i prima držeći vrata otvorena, nastojimo da budemo i Crkva koja nalazi nove puteve, koja je u stanju da izađe iz same sebe i da pođe u susret onome koji je ne sledi, koji se udaljio ili je nezainteresovan. Onaj ko se udaljio možda je to učinio s razlogom koji, ako je dobro shvaćen i razmotren, može da dovede do povratka. Ali potrebna je odvažnost, hrabrost.“

Uobličavam ono što Sveti otac govori i povezujem to s činjenicom da ima hrišćana koji žive u za Crkvu nesređenim situacijama ili u svakom slučaju u složenim situacijama, hrišćana koji, na jedan ili drugi način, žive otvorene rane. Mislim na razvedene i ponovo oženjene, homoseksualne parove, druge teške situacije. Kako sprovoditi misionarski pastoral u tim slučajevima? Na koju stvar staviti polugu? Papa daje znak da je razumeo na šta mislim i odgovara.

„Moramo da naveštavamo Jevanđelje na svim putevima, propovedajući radosnu vest o kraljevstvu i lečeći, i našim propovedanjem svaku vrstu bolesti i rane. U Buenos Ajresu sam dobijao pisma od homoseksualnih osoba koje su ‘društveni ranjenici’ jer mi kažu da osećaju kako ih je Crkva oduvek osuđivala. Ali Crkva to ne želi da čini. Tokom leta iz Rio de Ženeira rekao sam da, ako neki homoseksualac ima dobro volju i traži Boga, ja nisam niko da bih ga osuđivao. Rekavši to rekao sam ono što kaže katehizis. Religija ima pravo da izrazi vlastito mišljenje u službi ljudima, ali Bog nas je u stvaranju stvorio slobodne: duhovno mešanje u privatni život nije moguće. Jednom me je jedna osoba, na provokativan način, pitala odobravam li homoseksualnost. Tada sam joj odgovorio drugim pitanjem: Reci mi: Bog, kad gleda na homoseksualnu osobu, prihvata li njen život s ljubavlju ili je odbacuje osuđujući je? Uvek treba posmatrati osobu. Tu ulazimo u tajnu čoveka. U životu Bog prati osobe, a mi bi trebalo da ih pratimo polazeći od njihovog stanja. Treba pratiti s milosrđem. Kad se to dogodi, Duh Sveti nadahnjuje sveštenika da kaže najispravniju stvar.“

„To je takođe veličina ispovedi: čin procjenjivanja svakog pojedinačnog slučaja, i rasuđivanje koja stvar je najbolja za osobu koja traži Boga i njegovu milost. Ispovedaonica nije soba za mučenje, nego mesto milosrđa u kojem nas Gospod podstiče da učinimo najbolje što možemo. Mislim i na situaciju žene koja iza sebe ima propali brak u kojem je i abortirala. Onda se ta žena ponovo udala i sad je sretna s petoro dece. Abortus je strahovito opterećuje i iskreno se kaje. Želela bi da ide napred u hrišćanskom životu. Šta će ispovednik učiniti? Ne možemo insistirati samo na pitanjima vezanima uz abortus, homoseksualni brak i korišćenje kontracepcijskih metoda. To nije moguće. Nisam mnogo govorio o tim stvarima, i to mi je prebacivano. Ali kad se o tome govori, treba o tome govoriti u kontekstu. Stav Crkve poznat je, a ja sam sin Crkve, ali nije o tome potrebno neprestano govoriti.“

Podsećam Papu da je prošlog 29. juna, tokom ceremonije blagoslova i podele palija trideset četvorici nadbiskupa metropolita potvrdio „put sinodalnosti“ kao put koji vodi ujedinjenju Crkvu da „raste u skladu sa službom primate“. Evo, dakle, mog pitanja: „Kako uskladiti Petrov primat i sinodalnost? Koji su putevi ostvarivi u ekumenskoj perspektivi?“

„Treba hodati zajedno: ljudi, biskupi i papa. Sinodalnost treba živeti na raznim nivoima. Možda je vreme za sazrevanje metodologije Sinoda, jer ova sadašnja mi se čini statičkom. To bi moglo da ima i ekumensku vrednost, posebno s našim braćom pravoslavcima. Od njih možemo više da naučimo o smislu episkopalne kolegijalnosti i o tradiciji sinodalnosti. Napor zajedničke refleksije, gledajući na to kako se u prvim stolećima upravljalo Crkvom, pre raskola između Istoka i Zapada, u dogledno vreme će dati plodove. U ekumenskim odnosima to je važno: ne samo bolje da se upoznamo, nego i da prepoznamo ono što je Duh sijao u drugima kao dar i za nas. Želim da nastavim sa razmišljanjem o tome kako da se vrši Petrov primat, a koje je još 2007. započela Mešovita komisija, i koje je dovelo do potpisivanja Dokumenta iz Ravene. Treba nastaviti tim putem.“

Pokušavam da shvatim kako papa vidi budućnost jedinstva Crkve. Odgovara mi: „Moramo da hodamo ujedinjeni u različitosti: ne postoji drugi put ujedinjenja. To je Isusov put.“