Snaga blokbastera

Skraćenica MIB (Men in Black) brzometno je postala lucidna lozinka pop kulture i njen gotovo vorholovski međaš, što se u trećem aktuelnom delu franšize i bukvalno pokazalo ubacivanjem lika Vorhola (parodija parodije) u nevorholovskog glumca. Omaž njemu je tu negde u rangu dosetke da mladi Tomi Li Džons – koga zbog povratka kroz vreme neočekivano dobro glumi Džoš Brolin – „pokriva“ i izvesnog Mika Džegera, elijena čiji je zadatak da se razmnožava sa Zemljankama. Odavno neko na filmu nije bolje iskoristio izraubovanu ideju putovanja kroz vreme. Odavno to nije bilo artificijelnije i lucidnije. Emotivno i urnebesno. Sa specijalnim efektima koji su retko gde tako funkcionalni kao u ovoj franšizi. Kakva snaga blokbastera!

„Ljudi u crnom“ su jedan od najvećih filmova u istoriji Columbia Pictures. Pored toga što je sinonim MIB ugraviran u svaki reprezentativni katalog pop kulture, statistika je takođe neumoljiva. Men in Black (prvi deo) zaradio je 587 miliona dolara širom sveta (preko 250 miliona samo u Americi). MIB su te 1997. godine po zaradi premašili „Park iz doba Jure 2“ i „Betmena i Robina“. Publici su predstavljeni Agent Kej (Tomi Li Džons) i Agent Džej (Vil Smit), dva elitna intergalaktička policajca koji za konspirativnu vladinu agenciju Men in Black budno posmatraju aktivnosti vanzemaljaca na Zemlji. Momci u crnom ponovo su tu, i to baš u trenutku kada našoj rodnoj planeti preti najveća opasnost do sada (uostalom svaka nova je najveća).

Inače, majka Zemlja je galaktički azil, utočište za elijene disidente, izbeglice, ali i svakojaki galaktički bašibozuk. MIB kontroliše ovaj „zoološki vrt“ najegzotičnijih svemirskih rasa i provocira najsuludije asocijacije. Ima tu svega: i crnogorskog „of šof“ shvatanja države i kolekcionarske pasioniranosti Vuka Bojovića – gurua beogradskog ZOO vrta, i parodije armagedona, političkog azila, multikulturalnosti, gala treša… Sva ta „opšta mesta“ smeštena su u provereni ambijent polu spejs opere sa aromom vesterna i fensi žurke. Agenti Kej i Džej urađeni su prema klasičnoj matrici uniformisanog „dubla“, koja perfektno funkcioniše u najrazličitijim ideološko-artističkim situacijama, od Braće Bluz do braće Čvorović. Sve sa repovanjem koje je prilagođeno MTV šećerlemi.

Men in Black su uspeli da naprave sprdnju sa svim ideološkim konotacijama vezanim za vanzemaljce, a da pritom izbegnu rizik da u film unesu previše kempa. Oni su ironična distanca i antiteza kako prema Spilbergovom infantilnom (ali genijalnom) artizmu, tako i prema ideologizovanim parodijama tipa Starship Troopers Pola Verhovena jer MIB disciplinuju i bića nalik Spilbergovim vanzemaljskim filantropima, ali i Verhovenovim džinovskim insektima – terminatorima Arahnidama. U tom smislu MIB je zaista revizionistički SF proizvod sa osobenim manirističkim vinjetama. Na primer, naočarima. One su na izvestan način uvek bile indikator vremena u kome nastaje određen film. Od rejbanki Toma Kruza na koje se u Top Ganu ložila Keli Mek Gilis, preko Švarcenegerovih (I will be back) cvikera, do Blejdovih dark đozluka ili onih Kijanu Rivsa u Matriksu. Na razmeđu dva milenijuma MIB naočare etablirale su se kao nezaobilazni rekvizit, ili zašto ne suvenir „kraja istorije“. Neposredno nakon premijere filma 1997. sunčane MIB naočare postale su modni trend.

Naravno, od ovog filma je bilo i preterano očekivati provokaciju veću od žanrovske jer je, uprkos svim sociologizacijama, zabava prioritet, zbog čega MIB zaslužuju bioskopsku pažnju. Nema tu biblijskog simbolizma kao u E. T.-ju (iako je Spilberg producent drugog dela), čiji svemirski brod u jednom trenutku izgleda poput bundeve na Noć veštica, a na kraju kao nakit za božićnu jelku. Nema ni pretenciozne intelektualizacije kao u „E. T.-ju za odrasle“, kakav je film Kevina Spejsija K-Pax, kome on glumi zagonetnog mentalnog pacijenta koji tvrdi da dolazi s planete K-Pax, a sve u maniru „Leta iznad kukavičijeg gnezda“. Politička korektnost na MTV način je jedini pravi panegirik MIB poduhvata. Pravi mainstream film u box-office raju.

I treći nastavak (najbolje bi bilo da ovo ostane trilogija) ponovo spaja režisera Berija Sonenfelda sa zvezdama Vilom Smitom i Tomi Li Džonsom (sada samo u minimalističkoj, ali simbolički bitnijoj ulozi). Kao i u prvencu, čuvari reda na tajnom zadatku, poznati kao agenti J i K, iskorenjuju nepoželjne „azilante“ i odbegle robijaše iz svemira koji uzimaju ljudski oblik i žive među nama. Da se podsetimo: Na kraju prvog dela filma Agent Kej biva „neuralizovan“ (namerno izazvana amnezija). Vil Smit mora da pronađe svog partnera (koji je u dvojci upravnik pošte u Trurou, država Masačusets), povrati mu pamćenje i juri novu gomilu negativaca. U trojci se alternativno iščitava istorija sa prvim ljudskim letom na Mesec.

MIB je zasnovan na stripu The Malibu Lovela Kaningema. Oskarovac Rik Bejker se vratio na film kao supervizor za vanzemaljske kreacije. Bulumenti psihodeličnih, bizarnih i opakih elijena koji uključuju i bezobraznu koketu prerušenu u seksi model ženskog donjeg rublja (drugi deo), život je udahnuo Oskarom ovenčani Indusstrial Light and Magic (Star Wars).

Kao svi veliki komičarski tandemi, na primer onaj Laurela i Hardija (u Srbiji poznatijih kao Stanlija i Olija), odnos je stereotipan, jedan od njih nikada nije mnogo radio, dok je drugi uvek vikao. Tomi Li Džons je tih momak, a Vil je galamdžija. Jedan od najvećih izazova u planiranju svakog nastavka bio je kako na najbrži način ponovo spojiti njih dvojicu jer je upravo njihova komična interakcija srce filma.

MIB pres-služba bez cenzure objavljuje informacije o pojavi elijena. Ona to radi preko specijalizovanih časopisa (tabloid u američkom smislu reči) koji se kao i sve druge novine slobodno prodaju na kioscima, a one se obično podvode pod rastegljiv žanr „žute štampe“. To znači da ako u „Zoni sumraka“, „Trećem oku“ ili nekom srodnom „njuzvik“ magazinu pročitate da je leteći tanjir preplašio neku kravu na planini Povlen, onda znajte da je to informacija za MIB agente.

I nemojte to mešati sa „Povlenskim maglama i vidicima“ Dula Mihajlovića.