Umetnička dijagnoza F20.13

Vizuelno sirovi i začudni kao kod predstavnika Brut arta, recimo Ilije Bosilja, ili poseduju dečiji šarm holandskog umetnika i pesnika Karla Apela. Samo naziv izložbe „F20.13“, koji aludira na medicinsku šifru dijagnoze mentalnog poremećaja, i informacija da su autori članovi udruženja korisnika psihijatrijskih „Duša“ i „Videa“, to jest bivši štićenici bolnice „Dr Laza Lazarević“ u Padinskoj Skeli i „Dragiša Mišović“, mogu da vas navedu na tumačenja opterećena predrasudama, umesto da vam otvore oko za drugačiji pogled na svet, osoben, koliko je i unutrašnja kamera svakog čoveka.

Ceo projekat nastao je zahvaljujući foto-radionici čiji je inicijator i vođa bila umetnica Stefana Savić. Dok je radila kao foto-reporter u listu Danas, ona se po zadatku zajedno sa novinarom Dragoljubom Petrovićem zadesila u „Padinjaku“, kako se u žargonu naziva bolnica „Dr Laza Lazarević“. Emocionalni grč koji ju je zarobio kad se tamo zatekla, užasna nelagoda i jak utisak o sumornim uslovima u kojima borave pacijenti bili su strašni i neponovljivi, priča Stefana.

– Do „Padinjaka“ se ne stiže lako. Ali kad jednom do njega dođete, pa i slučajno, postoje samo dva puta – da se tamo više nikada ne vratite, a drugi da pomognete. Ja sam se odlučila za ovaj drugi.

Stefana objašnjava da je radionica trajala tri meseca tokom 2012. i 2013. godine, pa se onaj naslov izložbe može i drugačije čitati. Trinaest polaznika članova udruženja „Duša“ i „Videa“ samostalno su se prijavili za učešće u projektu i gotovo svima je fotografija bila novi i praktično neisproban medijum. Posle pet predavanja na kojima su dobili osnovne informacije o fotografiji i korišćenju opreme bili su prepušteni sami sebi i svojoj kreativnoj intuiciji. U izboru motiva, trenutka, atmosfere i svega ostalog što čini fotografiju, mogli su sami da odlučuju. Niko od predavača ih nije zamarao kako na brzaka da skroje dobru fotografiju.

„Upravo obrnuto – ideja je bila da polaznici u dugotrajnom i teškom procesu egzorciranja svojih psihičkih problema nas pouče, da nam dočaraju svoju tačku gledišta…“ navodi Goran Gocić, pisac i autor teksta u katalogu izložbe.

Opšte je poznato da stvaralaštvo ima isceliteljsko dejstvo, a Stefana kaže da je njoj tokom procesa rada najvažniji momenat bio interakcija, te da je u komunikaciji i druženju sa polaznicima i sama dobila svoje parče „terapije“. Razmenu koja znači.

Dogovarali su se kako svakom od njih ponaosob odgovara da radi.

Marina ima dva posla i teško može da odvoji vreme za fotografiju iako bi se njome rado bavila, pa je snimke pravila u gradskom prevozu, kroz prozor, odakle je nastala zanimljiva fotografija u kojoj se meša refleksija lica putnika iz autobusa s gradskim prizorom spolja. Sanja je želela da slika portrete, ali je teško nalazila ljude, koji, kada bi im objasnila o čemu se radi, prema njenim rečima „nisu želeli da se nađu na izložbi sa ludacima“. Milesa mnogo voli svoj kraj, pa je uglavnom to fotografisala, Slobodan ima dara za estetiku nesavršenog kadra – apstrahuje sve detalje, da bi slikao svoju mačku, Tanja voli ulične fotografije, Milan lirske prizore gradskih pejzaža, Vesna da slika ljude u pozama i pokretu i tako dalje.

Neki od autora zbog problema koje imaju sede po ceo dan u kući, izolovani i usamljeni, pa im je ova radionica pomogla, utoliko da izađu napolje i socijalizuju se, pa čak iako postoje dve filmične fotografije pogleda kroz prozor.

Da bi radionica zaživela u svom finalnom obliku – izložbi, Stefana je morala ogroman materijal, koji je dobila od autora, da prekopa, istraži i iz njega napravi serije, to jest izvrši selekciju. Ona je praktično kustoskinja izložbe, a u radionici su joj, kako napominje, mnogo pomogli psihološkinja Maša Božović, predavači Vesna Mićović, Mihailo Vasiljević, dizajnerka Šejma Prodanović, a pored njih, zahvalnost, kako kaže, duguje i profesoru Aleksandru Dimitrijeviću, profesoru Ljubomiru Eriću, piscu Goranu Gociću i Ministarstvu kulture i informisanja.

„Svi kao iz Laze da smo pobegli“

Možda nije pristojno izdvajati najbolje radove, ali recimo da su neki od jačih oni koje je napravio Peđa. On, kao i mnogi, verovatno voli da čita literaturu po gradskim zidovima, pa je tako na jednom ižvrljanom i prljavom betonskom primerku ulovio stensil s tekstom „Ne može da stane. Neće da stane“, a zatim na gomili prozorskih okana, koja su naslonjena na tom istom zidu fotografisao vlastiti odraz. Iza njega, u pozadini, promiče figura koja se udaljava, približava ili prati i, to bi sve zajedno, kontekstualno, moglo da se čita kao autoironijski pristup samom sebi. Tim pre što je na drugoj fotografiji zabeležio stensil u vidu amblema koji prati tekst „Svi kao iz Laze da smo pobegli“.