Novčanica

Gužva na kasi. Pre mene je jedan gospodin nakupovao hranu verovatno za tri dana. Mlada kasirka imala je puno posla oko njega. Kada je na mene došao red pružio sam joj mleko i bananice. Ugledala je hiljadarku. „Imate li nešto sitnije“, očekivano pitanje. „Nemam“, odgovorio sam (zaista nisam imao). Na to je naglas prokomentarisala – „Svaka čast“. Bila je vidno iznervirana, ne zbog mene, ali se videlo da je hiljadarka bila kap previše pa je valjda zato meni „nabačen“ takav komentar. Iako zbunjen, nisam odreagovao jer ne volim rasprave, pogotovo ne u prodavnici i pred publikom koja je stajala u redu iza mene. Kada sam izašao ipak sam joj, u sebi, poželeo da ceo život ostane tu, frustrirana i nezadovoljna (grozno od mene, zar ne).

Odmah mi je pao na pamet predsednik Samostalnog sindikata koji je danima hvalio, između ostalih, i njenog poslodavca kako redovno isplaćuje plate i uplaćuje doprinose. Jedino što niko od nas novinara (minus za našu struku) nije pitao gospodina Orbovića zna li kolike su te plate koje „privrednici koji zapošljavaju 100.000 ljudi“ isplaćuju svojim radnicima. Kad ih toliko hvali, da li ih je pitao da li od tih plata može da se živi u Beogradu normalno. Da se pozabavio svojim sindikalnim stvarima umesto što se družio s privrednicima i s njima osmišljavao pritiske na Vladu, možda ja ne bih od radnice, verovatno nezadovoljne svojim radnim mestom, „zaradio“ takav komentar. Ušao sam sutradan u istu prodavnicu. Nije bila za kasom već je slagala slatkiše. „Vidi, isti keks na sto mesta“, dobacila je koleginici istim onim tonom kojim je mene počastila (ne isključujem mogućnost da je bila uznemirena i drugim problemima, ali hajde da se ne zavaravamo).

Nisam ja kriv što ona ne radi u nekoj kancelariji niti što je u Srbiji svaka treća novčanica 1.000 dinara pa u prodavnici nemaju da mi vrate kusur. I neću da me neko čašćava.