Iako je dobrom delu javnosti poslovanje biznismena Milana Beka u najmanju ruku problematično i indikativno da se njegovo ime pojavljuje u gotovo svim privatizacionim aferama u ovoj zemlji, mnoge ne čudi da nijedan od tih slučajeva nije istražen. I sam Beko izneo je tvrdnje da je nadležno tužilaštvo ocenilo da nema elemenata krivične odgovornosti u njegovom radu, a u prilog mu ide podatak da protiv njega i nema krivičnih prijava koje su podneli državni organi. S druge strane, ekonomski stručnjaci ne postavljaju pitanje da li su domaći tajkuni poslovali po propisima i legalno stekli bogatstvo, većproblem vide u tome što su zakoni krojeni po meri i za potrebe njihovog biznisa.
Prema oceni Miroslava Zdravkovića, urednika sajta Ekonomija.org, nije samo rečo zakonima iz 90-ih koji su omogućili da jedan broj privrednika nejasnim mehanizmima koncentriše kapital, nego i o normama koje se donose u 2010.
– Što je neka zemlja geografski udaljenija, teže je kontrolisati tokove robe i novca koji iz nje dolaze i to su iskoristili domaći biznismeni. Primera radi, izvoz u Ameriku, Kanadu i Kinu dostiže jedva oko 600 miliona evra, dok sa tih destinacija uvozimo robu vrednu oko tri milijarde evra. Razlika od 2,4 milijarde predstavlja „ispumpan“ kapital, a u drugom krugu ta sredstva se kao privatna vraćaju u zemlju kroz privatizaciju, preuzimanja ili investicije. U toj fazi, pravni okvir je nebitan, a sigurno je i da se on poštuje, naročito ako se ima u vidu da su upravo biznismeni koji obavljaju te transakcije i uticali na kreiranje zakona – kaže za Danas Zdravković
I profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić, slaže se da je uticaj tajkuna na zakonodavstvo prevelik i tvrdi da taj proces još nije završen jer svaka vlast ima svoje miljenike kojima obezbeđuje povlašćen položaj na tržištu.
– Jasno je da postoji krug ljudi koje pogrdno nazivamo tajkunima, a koji su se u poslednjoj deceniji prošlog i prvom desetleću ovog veka, koristeći onu ili ovu državu, obogatili na neuobičajen način, ali su posle toga vodili računa da posluju zakonito. U njihovu korist je i geslo koje je promovisao sadašnji ministar ekonomije, a koji je izjavio „da ga nije briga kako je neko stekao prvi milion, samo da li sada radi propisno“. Međutim, takav stav ne samo da nije u skladu sa moralnim normama nego je i ekonomski neopravdan jer su za sticanje kapitala ti biznismeni koristili privilegovan položaj. Primer je ovih dana često pominjan Milan Beko, koji je Luku Beograd kupio na način koji drugima nije bio dostupan, a dobio je desetostruko više od uloženih 41,3 miliona evra jer mu je neko iz države obećao da će na toj lokaciji, posle promene Generalnog urbanističkog plana, umesto luke moći da izgradi ekskluzivan stambeni kompleks – objašnjava za naš list Savić.
On dodaje da tajkuni nisu samo nasleđeno zlo iz prethodnog perioda, nego da je i posle promena vlast stvarala bogate biznismene kojima je obezbeđivala unosne poslove, a oni njoj materijalnu podršku za partijske aktivnosti. Problemi su se javljali kada se vlast promeni i poželi da uđe u obračun sa tajkunima koji su pomagali prethodnike, a pri tom pokušava da zaštiti „svoje privrednike“, što je takođe neprirodno. Pri tom, ukazuje Savić, postoji i grupa „univerzalnih“ tajkuna, koji su finansirali svaku vlast i koje su mimoilazile sve akcije utvrđivanja legalosti kapitala.
Prema rečima Mahmuda Bušatlije, konsultanta za investicije, naše zakonodavstvo toleriše privilegovan položaj pojedinaca, a to je i omogućilo da jedan broj ljudi izgradi svoje imperije.
– Naši zakoni ne utvrđuju način korišćenja insajderskih informacija, pa tako ni Milana Beka, na primer, niko nije pitao odakle mu saznanja da će GUP za deo grada na kome se nalazi Luka Beograd biti promenjen. A u razvijenom svetu bi za odavanje tih podataka sledovalo od 15 do 20 godina robije. Takođe, većina ljudi seća se da niko od navedenih učesnika nije demantovao da je u kabinetu Vojislava Koštunice, tada aktuelnog premijera, sklopljen dogovor o načinu privatizacije C marketa. A takva vest u bilo kojoj od zapadnih zemalja izazvala bi teži skandal jer je nezamislivo da predstavnik države kao vlasnika i probrani kupci sklapaju dogovore o potencijalnoj transakciji. Ali, činjenica je da su našim tajkunima informacije dostupne, da oni uvek znaju više od drugih o namerama vlasti – kaže Bušatlija za Danas.
On naglašava da tajkunima nije teško da utiču na kreiranje zakona, a na ruku im idu institucije i regulatorna tela koja su formirana po ugledu na razvijena tržišta, ali niti funkcionišu niti se rukovode logikom zapadnih ekonomija. „Tako su oni čisti pred zakonom, ali mi nismo pred Evropom“, zaključuje Bušatlija.
Regulativa kao biznis plan
– Mislim da većina tajkuna radi po zakonu, uključujući i kod aktuelnog pitanja privatizacije Luke Beograd. Ali, tragedija je zbog toga veća jer ukazuje da se kod nas zakoni donose kao biznis planovi. Podsećam, GUP za deo grada gde se nalazi Luka izmenjen je posle njenog preuzimanja, što znači da je to bio deo plana koji se sprovodio etapno i da je Beko znao da njegova moćomogućava da se „druga faza“ realizuje bez problema. Jedan od primera je i donošenje Zakona o preuzimanju, koji je stupio na snagu onda kada su najveći privredni kapaciteti većdospeli u ruke tajkuna-partijskih miljenika – kaže za Danas Milan Knežević, predsednik Unije tekstilaca i vlasnik konfekcije Modus.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
