Grad uneređen HDZ grafitima

Dejan A. Milić: NOĆ DUGA GODINU DANA

Knjiga Dejana A. Milića „Noć duga godinu dana – vinkovački ratni igrokaz 1990-1991.“ predstavlja kombinaciju autentičnih dnevničkih zapisa, lucidnih dijagnoza, kulturoloških uvida i analitičkih promišljanja. Milić je uspeo da oslika dramatična i tragična zbivanja u vinkovačkoj kasarni, gde je služio vojni rok od septembra 1990. do septembra 1991. godine.

Sredinom septembra 1990. godine iz Pirota je na odsluženje vojnog roka krenulo više od sto pedeset regruta. Samo nas petnaestak otišlo je u Hrvatsku i Sloveniju.

Roditelji, rođaci i drugovi ispratili su me u vojsku 17. septembra 1990. godine u 23.05 časova. Ka Vinkovcima sam pošao ekspresnim vozom Sofija – Berlin. Na samom ispraćaju i tokom putovanja nije mi bilo lepo. Ali nije mi bilo ni ružno. Majka je bila obećala da neće plakati i, mada nisam verovao, održala je obećanje dok me voz nije odneo iz njenih očiju…

U Beograd sam stigao u rano jutro 18. septembra. U jedinicu je trebalo da se javim tog dana do ponoći, pa sam se zadržao malo u prestonici. Do Vinkovaca sam imao nepuna dva sata vožnje vozom i dobre vozne veze. Ali „prestoni“ grad mi je do podneva već dosadio. Na glavnoj železničkoj stanici kupio sam kartu za ekspresni voz Anton Gustav Matoš, koji je za Zagreb polazio u 13.10 sati. U tridesetak minuta do polaska voza doneo sam dve teške odluke: prvu, da se odmah vratim kući, i drugu, da ne pravim budalu od sebe i da nastavim put… U Šidu sam jedva sputao želju da izađem i sačekam voz u suprotnom pravcu, ali sam opet odoleo. Dok je voz ulazio na vinkovački kolodvor, ustao sam i, posvađan već sa civilnim životom, izašao iz vlaka. Nije mi dugo trebalo da shvatim kako stojim na tuđoj zemlji.

Uputio sam se ka staničnom izlazu. Ispred i iza mene išli su drugi regruti, svi vrlo prepoznatljivi sa sportskim torbama o ramenima. Na samom izlazu ukazali su mi se Vinkovci, ravni i prostrani, i, pre svega, lepo uređen trg tik uz staničnu zgradu. Sa leve strane točak lokomotive na parčetu šine bio je tu da podseti na neku udarničku pobedu – tužan beleg nečega nepovratno prolazećeg. Ispred točka ćutala su dva jarbola – jedan pust; na drugom se vijorila šahovnica. Nisam imao vremena da mi bude neprijatno. Morao sam naći telefon da čujem roditelje. Uz staničnu zgradu stajala su tri regruta, nešto se dogovarajući. Prišao sam im.

– Zdravo, momci. Regruti, a? – obratio sam im se.

– Gušteri – odgovorio mi je jedan od njih samosažaljivo.

– Gušteri, da – složio sam se i pružio mu ruku, govoreći mu svoje ime i odakle sam.

– Grada Jovanović – odgovorio mi je momak – iz Negotina.

– Ja sam Saša Božović – predstavio se drugi dok smo se rukovali i kazao da je iz Užica.

– Toni (Veton Česka, Albanac iz Prištine) – predstavio mi se i treći.

– Ja, ljudi, tražim telefon, ali u stanici ga nema – objavio sam im svoju muku.

– I mi baš tražimo telefon. ‘Ajde da pitamo nekog – kazao je Toni.

Ispred nas neki taksista sedeo je u autu i čitao novine. Saša ga je učtivo pitao gde je pošta. Čovek nas je ljutito odmerio, pa nam je, bez reči, rukom pokazao na zgradu.

– Vidi, prefarbao je petokraku na tablici – upozorio me je Grada dok je Saša zahvaljivao taksisti. Ćutao sam. Šta sam mogao da mu kažem?

Pošta, kao bilo koja u SFRJ. Sa sve slikom Josipa Broza na čeonom zidu prostorije…

Majčin glas preko telefona vratio mi je žal za kućom. Pred njom sam glumio bezbrigu, ali je nisam ubedio da sam dobro. Posle sam dugo po izlasku iz pošte, skoro sve do prolaska kroz kasarnsku kapiju, čuo njeno majčinsko pitanje „Jesi li dobro, sine?“.

Moji drugari i ja hrabro smo zakoračili ka centru grada. Bogat ravničarski grad bili su Vinkovci. Prostran. Jednoličan i tuđ. Habzburški hladan. Nama potpuno nepoznat. Do centra grada tabanali smo dobrih dvadesetak minuta. I centar grada bio je lepo uređen. I čist, veoma čist, samo što su skulpture u parku, između gradske većnice, gimnazije i katoličke crkve, bile uneređene crnim sprejom. Latinično slovo „U“ i skraćenica HDZ krasili su zidove baroknih zgrada. Tek da se ne zaboravi gde smo. Pitali smo neku gospođu za put do kasarne. Učtivo nam je pokazala put. Prošli smo most preko Bosuta, išli smo širokom ulicom pored stadiona FK Dinamo – Vinkovci, malo smo lutali, da bismo, napokon, uz pomoć jednog dečaka našli kasarnu. Iza kapije kasarne Đuro Salaj, između dva jarbola bio je obešen čuveni transparent „Dobro nam došli, drugovi mladi vojnici“. Na jednom od jarbola vijorila se jugo-trobojnica sa petokrakom. Bilo je tačno 16.44, 18. septembra 1990. kad sam se javio vojniku na prijavnici. Nastavlja se