Kobne greške u prekretnim vremenima

Iz rezultata izbora od 20. decembra 1992. lako je doći do zaključka da se većina naroda u Republici Srbiji izjasnila za „ratnu opciju“. Bez obzira da li je jedan postotak glasova ukraden od strane vlasti, ipak, odmeravajući i taj postotak, moramo doći i posle toga do sličnog zaključka. U našoj opštoj retrogradnosti kod ljudi se, posle tog zaključka, postavlja pitanje: da li se mi nismo na glasanju od prošlog decembra izjasnili za „novi 27. mart 1941“? Može se reći, čak i za nas koji smo „pristalice“ 27. marta 1941, da je taj događaj – zbacivanje državnim udarom poslednje vlade kneza Pavla i proglašenje nove svenacionalne vlade Dušana Simovića – još uvek kontroverznog karaktera. Ali, i u tom slučaju, mora da se vodi računa o činjenicama, a ja mislim da te činjenice, kao i ove naše od izbora decembra 1992, ne dozvoljavaju da se čini ma kakva analogija između ta dva datuma.
Najpre, 27. marta 1941. mi nismo glasali. Drugo, tog dana ni politički ljudi koji su se okupili u novoj vladi, kao ni demonstranti na opštim manifestacijama u srpskim oblastima, nisu ni mislili na rat. Možemo ih kritikovati zato što nisu mislili na rat. Te i takve optužbe su stizale naročito za vreme nacističke okupacije Srbije od ljudi koji su sarađivali s režimom Milana Nedića, odnosno sa okupatorskim vlastima.
Osnovni cilj 27. marta je bio, prema svim ozbiljnim svedočanstvima, pa i Slobodana Jovanovića, da se ukloni tadašnja vlast kneza Pavla, oličena u Dragiši Cvetkoviću i Vladku Mačeku, prema kojima se počela gajiti ne samo sumnja nego i nepoverenje da će od straha prema našim slabostima, ustuknuti pred Adolfom Hitlerom i uključiti se u antisaveznički front izgrađivanja nacističke „Nove Evrope“. Taj proces počeo je 25. marta 1941. potpisivanjem Trojnog pakta. Dva dana docnije, državni udar izmenio je put koji su nam obeležile Sile osovine dva dana ranije. Mi želimo da se pripremimo za odbranu Jugoslavije od napada Sila osovine, napada za koji ondašnji odgovorni ljudi nisu verovali da je siguran i da stiže neposredno nekoliko dana docnije posle državnog udara. Najvažniji argument za politiku 27. marta 1941. je u tome što mi, Jugoslavija i posebno srpski narod, ulazimo od tog trenutka u svetsku istoriju kao subjekt, pripadamo velikom savezničkom bloku koji formalno i stvarno nastaje krajem te iste godine, i to sve u borbi protiv takozvanih „hajdučkih sila“ nacizma i fašizma, koje ne samo da žele da upravljaju samovlasno svim porobljenim narodima Evrope, nego nacistički, mnogo jači, partner sprema za sve slovenske narode poseban režim kao za drugorazredne narode koje treba kolonizovati. Da ne pominjem Jevreje. Na kraju, vlada od 27. marta je vlada koncentracije stranaka, kakvu smo imali tek posle 1. decembra 1918, i to jednom pre 27. marta. Iako ova vlada od 27. marta nije snažna ni jasna, ni po sastavu ni po tendencijama koje su se javljale u onom metežu od nekoliko dana, ta vlada nije samo koncentraciona nego predstavlja i stranke i ljude najvišeg kvaliteta od onoga što smo tada imali, pa i pomenutog Slobodana Jovanovića, Marka Dakovića i slične.
Kako smo se mi izjašnjavali 20. decembra 1992. godine?
Većina, formalna ili stvarna, izjasnila se za „otpor“, za vojnu opciju, kao da druge političke snage u opoziciji, žele da se „predaju“ ili „popuste“!? Većinske snage od 20. decembra 1992, iako se tobože izjašnjavaju za „mir“, i to ne sve, u stvarnosti od početka vode politiku rata, najpre rata „po svaku cenu“ za Jugoslaviju i za socijalizam, potom rata za srpsku državu „po svaku cenu“, a na kraju prihvataju Vens-Ovenov plan koji u ovom trenutku predstavlja baš „predaju“ Srba nezavisnoj suverenoj državi Bosni i Hercegovini.
Nasuprot konzervativnim i umerenim demokratskim strankama od 27. marta 1941, ljudi se decembra 1992. izjašnjavaju za jednu „nacionalističku levicu“ i za jednu ekstremnu desnicu.
Godine 1941. naš je ugled visok u celom svetu, kao i u doba razvijanja pokreta otpora iste godine, kao i 1948. kada je došlo do otpora Sovjetskom Savezu i Visarionoviču Staljinu. U ovoj 1992/1993. godini ne samo što je „ceo svet“ protiv nas nego se izvesni međunarodni činioci spremaju da pooštre sankcije prema Jugoslaviji, odnosno prema Srbiji i Crnoj Gori, kako bi izbegli svoju „vojnu opciju“ prema našoj zemlji. I na kraju da dodamo još jednu i vrlo zanimljivu i opasnu našu protivurečnost koja pokazuje poremećenost političkog suđenja našeg društva.
Srbi i s pravom i bez punih razloga jurišaju na savremenu demokratsku Nemačku zbog njenog stava prema Jugoslaviji i prema Srbima, optužujući tu zemlju i za nacizam u prošlosti i u sadašnjosti. U isto vreme, ti isti ljudi oplakuju našu sudbinu od 1941. zato što se onda nismo pridružili nacističkoj Nemačkoj u izgradnji Hitlerove „Nove Evrope“!? Ti isti ljudi kukaju što nam savremena Rusija, sva u nesrećama i bolovima, danas više ne pomogne, i od nje se maltene sve očekuje, a u isti mah žele da se „posthumno“ udruže s Nemačkom iz 1941, koja je Rusiji i celom Sovjetskom Savezu spremala konačnu smrt!?
Bila bi još jedna naša kobna greška – kojih ima u poslednjim decenijama kod Srba napretek – ako bismo, povodom ovih naših osvrta na dva problema iz prošlosti, i u jednom trenutku mogli poverovati da našu budućnost možemo graditi pomoću prošlosti, naročito nekritičke prošlosti, kako biva kod nas u ovim prekretnim vremenima. Ne, naša se budućnost može graditi samo na kritičkom ispitivanju naše sadašnjosti i na realnim procenama budućnosti. Međutim, bila bi takođe greška ako bismo mogli sve te procene da razvijamo bez poznavanja, i to kritičkog poznavanja, naše prošlosti. Jedna od najvećih zabluda i najvećih grešaka prošle vladajuće ideologije i njenog sistema je u tome što su oni ne samo prekinuli upoznavanje prošlosti, što su je na izvestan divlji način „ukinuli“, nego i zato što su u srpskom društvu imali izuzetnog uspeha u tom smislu…
Dakle, kritičko posmatranje prošlosti samo je naš preduslov da ojačamo naša suđenja u sadašnjosti i da imamo jednu jasniju perspektivu za budućnost.
(22. februara 1993)
Nastavlja se