Nove masovne migracije

Erik Hobsbaum: KRAJ KULTURE (9)

Erik Hobsbaum, jedan od najvažnijih svetskih istoričara modernog doba, u svojoj testamentarnoj knjizi „Kraj kulture“ napisao je istoriju XX veka iz ugla odnosa kulture i politike i kulture i društva. Status kulture Erik Hobsbaum vidi kao ključno obeležje jednog društva i jednog vremena. Zašto je teško stanje visoke kulture danas? Kuda idu kultura i umetnost? Zašto održavati festival u XXI veku? Zašto kultura ne sme biti prepuštena samo tržištu? Zašto strahujemo za sutrašnjicu? Danas objavljuje nekoliko delova knjige „Kraj kulture“, čiji je srpski izdavač Arhipelag.

Što će reći jaz između zemalja nezamislivog bogatstva i mira i onih siromašnih, sve džinovskije su ljudske reke koje teku s jednog kraja na drugi. I za razliku od vremena pre globalnih katastrofa XX veka, u kojima je mali broj, skoro isključivo evropskih naroda naučio da postoje negde zemlje čije su ulice, kako se govorilo, popločane zlatom, danas nema toliko dalekih mesta gde ovo ne bi bilo poznato. Kakve su kulturne posledice ove preraspodele čovečanstva?

Ova masovna migracija je, s jedne strane, sasvim nova, jer se dešava u jednom razdoblju u kome čovečanstvo više ne živi pod prinudom vremena i udaljenosti. Drugim rečima, iseljenici se više ne suočavaju s neizbežnim rastankom od svojih kuća, dugoročnim ili čak doživotnim, kao što je to bio slučaj do poznih godina XX veka. U naše vreme čak i najduža putovanja se ne mere danima, a još manje nedeljama ili mesecima, već satima; telefonski razgovori u minutima, a pisane poruke preko interneta u sekundama. Iseljenici na ovaj način ostaju u stalnoj vezi sa svojim domom, redovno se vraćaju, zapravo, sve više vode dvostruki život, podjednako aktivan u zemlji njihovog porekla, kao i u novoj. Svi znamo za takve slučajeve. Naravno, nema razlike u načelu između takvog dvostrukog života i sličnih dvostrukih života u okviru jedne zemlje – na primer, jednog profesora Italijana koji živi u Torinu, a radi u Napulju. Ali ono što mene ovde zanima jeste da se takav život danas odvija bar između dve granice, dve države, dva jezika, dve kulture – a isto tako i klase. Prema tome, koji je značaj jednog života koji se istovremeno živi, u najmanju ruku, u dvema kulturama?

Na prvom mestu, on slabi status hegemonijskih i vladajućih kultura – posebno zbog toga što, s nestankom nepismenosti, one gube monopol javno priznatog jezika. U prošlosti masovno iseljavanje u prvoj generaciji praktično je značilo minimalnu asimilaciju i, u stvari, koegzistenciju obeju kultura (u praksi u drugoj generaciji) s nadom u potpunu asimilaciju s preovlađujućom kulturom u zemlji useljenja. Ostavimo li ovo po strani, dve kulture jedva da su uticale jedna na drugu. Klasični primer u ovom smislu je Holivud, koji su, kao što je dobro poznato, skoro stoprocentno stvorili jevrejski doseljenici iz srednje i istočne Evrope, koji su uz to razvili i svoju dinamičnu kulturu u samom Njujorku: prva izvođenja Ibzena u Americi bila su na jidišu. Međutim, jevrejski uticaj koji bi bio pažnje dostojan, ili bilo kakav uticaj od strane masovne imigracije (sa izuzetkom možda irske) na holivudske filmove zlatne decenije, jednostavno je neprimetan. Slika Amerike koja je ponuđena stoprocentno je angloameričkog karaktera. Čak su i imena glumaca bila, koliko je to bilo moguće, sistematski anglizirana, izuzev u „izuzetno egzotičnim“ slučajevima. Nasuprot ovom, milioni Italijana s boravištem u SAD, ili koji su se vratili u Italiju, veoma su malo uticali na italijansku kulturu. Uz to, kultura doseljenika bila je dvostruko izolovana. Budući rezultat njihove trajne razdvojenosti od negdašnjih domova, oni nisu imali živog dodira s njihovim starim svetom. Takozvani „nacionalizam na velikoj razdaljini“ savremenih nacionalnih rasejanja na ovaj način još obitava u prošlosti koja više nije prisutna. Borba Republike Irske za nezavisnost od Ujedinjenog Kraljevstva okončana je pre osamdeset godina, ali su američki Irci bili njom sve do samog kraja obuzeti, oduševljeno podržavajući Irsku republikansku armiju. A stanje biva još jasnije kada su u pitanju doseljenici iz Hrvatske, Ukrajine, Litvanije i tako dalje, kojima dugo vremena nije u potpunosti bilo dozvoljena veza s njihovim domovinama.

Nastavlja se