„Planinska crna bašta“

Dragan Štavljanin: HLADNI MIR – KAVKAZ I KOSOVO (21)

Danas će u narednih nekoliko nedelja objavljivati delove knjige „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“, autora Dragana Štavljanina, urednika Balkanskog servisa Radija Slobodna Evropa. Autor u knjizi između ostalog analizira uzroke i posledice proglašenja kosovske nezavisnosti i rata u Gruziji, te da li je nezavisnost Kosova presedan ili jedinstven slučaj u kontekstu činjenice da se Kremlj, intervenišući u Gruziji, pozivao na slične poteze Zapada na Kosovu.

Jermenija kontroliše oko 20 odsto azerbejdžanske teritorije. Jerevan je do rata u Gruziji računao na podršku Rusije, dok je Baku balansirao između Rusije, zapadnih i islamskih zemalja. Moskva, naročito posle rata u Gruziji, pokušava da pridobije Azerbejdžan koji je bogat naftom i gasom i na taj način podrije napore Zapada da preko njegove teritorije obezbedi alternativne pravce snabdevanja energentima, zaobilazeći Rusiju. U tom cilju, Gasprom je ponudio da otkupi sav azerbejdžanski gas po svetskoj ceni.

Osim straha da Rusija, kao u slučaju Južne Osetije i Abhazije, prizna Nagorno Karabah, azerbejdžanski predsednik Ilham Alijev distancira se od Zapada i zbog kritika na račun njegovog nedemokratskog vladanja, uključujući referendum na kome mu je 2009. omogućeno da se doživotno kandiduje za šefa države. Jermenija koja je odsečena od sveta i čije komunikacije najviše zavise od Gruzije, blokirane tokom rata u avgustu 2008, nastoji da normalizuje odnosi sa svojim arhineprijateljem Turskom.

S treće strane, posle žestoke zapadne osude njene intervencije u Gruziji, Rusija nastoji da se predstavi kao konstruktivan činilac i posredovala je u novim pregovorima lidera Jermenije i Azerbejdžana u oktobru 2008. Azerbejdžan je ključna zemlja za rusku težnju da zadrži dominantan uticaj na južnom Kavkazu.

Prema mišljenju Lorensa Šitsa iz Međunarodne krizne grupe, mnoge zapadne zemlje smatraju da bi izolacija Rusije previše koštala i da Kremlj kalkuliše s tom bojazni EU i SAD.

Dakle, u slučaju Nagorno Karabaha, osim etničkog sukoba – u kome istorija igra nezaobilaznu ulogu, ulog su – i pitanja energije, demokratije i geostrateške igre na širem planu.

Nagorno (planinski) Karabah (crna bašta) ima 4.400 kvadratnih kilometara i 145.000 stanovnika. Ta teritorija je tokom istorije delila sudbiinu celog južnog Kavkaza koji je bio poprište borbe velikih sila. Njome je uglavnom najpre vladala Persija, a za uticaj su se nadmetale i Turska i Rusija.

Kanat Karabah je 1813. dodeljen Rusiji sporazumom iz Gulistana pre nego što je 1828. celo Transkavkazje ušlo u njen sastav. Posle toga se oko 57.000 Jermena naselilo se u Karabah, a 35.000 muslimana, mahom Azera, otišlo je odatle.

Veliki ruski knez Nikolaj formirao je 1917. Transkavkasku Demokratsku Federativnu Republiku. Posle Oktobarske revolucije, lokalni sovjeti predvođeni Jermeninom Stepanom Šaumanijanom formirali su u Bakuu vladu, tzv. Jermenski nacionalni savet koji je počeo pripreme za stvaranje nezavisne države.

U maju 1918. Transkavkaska Republika raspala se na Jermeniju, Azerbejdžan i Gruziju. Iste godine počele su napetosti i sukobi između Jermena i Azera u Bakuu. Azere je podržavala Turska a Jermene prećutno boljševici. Jermenske snage „Dašnak“ počinile su masakr nad Azerima. U tzv. „martovskim danima“ ubijeno je između 3.000 i 12.000 Azera. Ostatak je pobegao ili se sakrivao. Turske trupe su potom porazile „Dašnak“ i boljševičke snage. U takvim okolnostima Azerbejdžan je proglasio Nagorno Karabah delom svoje nove države, ali je Karabah odbacio jurisdikciju azerbejdžanskih vlasti.

Azerbejdžanske snage su 1918. uz pomoć turske vojske napale Karabah, ubivši petinu njegovog stanovništva. Tvrdi se da je izvršen genocid u jermenskim selima. Turska vojska je ušla u Baku sa azerbejdžanskim trupama 15. septembra 1918. ubivši između 10.000 i 20.000 Jermena u znak odmazde za zločine nad Azerima u martu iste godine.

Jermeni takođe tvrde da je oko milion i po njihovih sunarodnika ili 80 odsto stanovnika Zapadne Jermenije, koja je bila pod vlašću Turske, ubijeno u genocidu 1915. Do 1923. cela Zapadna Jermenija u Turskoj bila je etnički očišćena. Jermeni tvrde da je politika mladoturaka bila: „Nema Jermena, nema jermenskog pitanja“. Krajem oktobra 1918. Turska je priznala poraz u Prvom svetskom ratu i povukla se iz Transkavkazja. Umesto nje došle su britanske trupe. To pitanje trebalo je da reši Pariska mirovna konferencija 1919, ali je Britanija činila sve da omogući pripajanje Karabaha Azerbejdžanu.

Nastavlja se