Evropa narodu

Uvek ću se sećati kako je Frensis Ford Kopola jednom rekao, posle velikog uspeha „Kuma“ i velike zarade od tog filma, i osnivanja preduzeća sa drugim uspešnim kolegama (Bogdanović), kako ima kolega kojima ne pomaže ni milion, budući da su se dugo bavili filmovima u B kategoriji.

Sada bi bilo veoma važno, nakon svih dobrih signala poradi Evrope, da se oslobode snage koje mogu izneti integracije. Za početak, ne bi valjalo svojatati uspeh, niti se cenjkati ko je i koliko je učinio, kada i šta je doprineo. Posle svega, nije dobro ljudima, glasačkom telu, sve to „na nos naticati“.

Već bi se ponešto od umrtvljenja, sa svih strana nazivanog apatijom, moglo malčice zalečiti, ukoliko bi približavanje Evropi bio neki opšti događaj, naime nešto što pripada svima. A tako i jeste. Nisu svojevremeno sankcije skinute poradi vlasti, već poradi stvaralaca i svih onih ozbiljno upitanih o prirodi tadašnjih režima.

Isto tako, biće valjda da i Evropa ima nekakav odnos prema ovdašnjem narodu, i svemu što je preko glave preturio, a ne isključivo prema Vlasti i Ministrima. Ili prema društvu u ovoj zemlji, kojem su potrebne institucije, da se ne bi u pesak pretvorilo i iscurelo.

E, sada biće bolje, ili bilo bi bolje, ako cenkanje zameni ideja o zajedništvu, jer bez toga se neće moći potaći napor ka konstituciji i ka akciji, svake vrste i svakoga dana. Kada se nađemo na putu.

Ko je ovde i kada, nekom drugom poklon kupio, ko je mogao da da, a ne da uzima, ko da bude ljubazan i pristojan, ko da se ne dere i da se ne gura, ko da gaji nešto, a da mu to ne uzmu, ko da čini za druge, a da ne bude budala, i onaj „koji se nije snašao“. Ko da bude plemenit, a da ne bude smešan.

Ako je već toliko ljudi otišlo, i toliko propalo, načisto, toliko se ljudi prozlilo od stiske i nemoći, od resentimana i osećanja da mu je sve oduzeto, ako se ta sveopšta negacija iz osećanja da ova zemlje pripada partijama i onima na vlasti, a ne nikako narodu, onda bi se sva ta muka mogla smanjiti ukoliko bi put ka Evropi bio put svih njenih građana.

Važno je da se Evropa ne „izaka“, da se njom ne pune usta, pa se onda ispljune, da se njome ne maše i da se ne zagrli toliko da drugi ne mogu da priđu, rečju ona ne može biti ničijim vlasništvom, već ambicioniranjem svih onih koji su na kolenima i poslednji je čas da ne padnu, da ustanu.

Scena je promenjena, veća je. I po njoj teško da može da baulja sva ta imela, svo to kumulirano đubre u moralnom i faktičkom smislu, sav talog jednog u sebe zatvorenog sveta koji se godinama hranio zaverama, izvinjavajućim zabludama, sopstvenom nekapacitiranošću, pripadnošću trupi i grupi, bandi i zboru, horu i dogovoru, valjda je to tako.

Posle svega što se odnarodovalo, onda kada se narod prisvojio, posle svega što se uzurpiralo, pa do karikature doteralo, posle svega što se paternalizovalo pa tuđe postalo, posle svega što se kao sveto do nevere doteralo, posle ratovanja za teritorije koje su birkali ljude, posle svega, dajte, dajmo, da Evropa ne bude ni raj ni pakao, već čistilište i igralište. Sve ono što ona zapravo jeste.